Будући да је Крсна слава празник “Мале цркве”, то јест породице, то значи да свака православна породица треба да слави. Кад се син одвоји у посебно домаћинство, поготово када се ожени, дужан је да прославља Крсну славу, без обзира што га отац слави у свом дому.

У знак поштовања родитеља, тако важну ствар, као што је оснивање породице и самосталност слављења Крсне славе, синови су дужни да о томе обавесте оца и замоле га да им то благослови.   Према Уставу СПЦ “Свети Архијерејски Сабор, као највише јерархијско представништво, црквено-законодавна је власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка (дисциплине) и унутрашњег уређења Цркве, као и врховна судска власт у кругу своје надлежности.”
“Све одлуке Св. Арх. Сабора, канонске и црквене природе, које се односе на веру, богослужење, црквени поредак и унутрашње уређење цркве, пуноважне су и извршне.”
Према томе, одлуке Св. Арх. Сабора су обавезне за све чланове СПЦ, а то значи, да горња одлука обавезује и родитеље и синове и да је свака породица, ма где се налазила, дужна да прославља свог домаћег заштитника, своју Крсну славу.Крсна слава није само лична светковина, већ и породична и она се преноси са оца на сина. Исто тако Крсна слава није само слава куће и имања, већ живе породице, Цркве у малом. Породица се у хришћанству зове ”Црква у малом”.

Крсна слава и њена обележја

Свака православна српска породица има свог домаћег светитеља – заштитника, кога слави свечано сваке године, а који се назива: КРСНА СЛАВА, КРСНО ИМЕ, СВЕТИ, … Назив Крсна слава долази од крштеног имена појединих породица или племенских старешина, који су светитеља, у чији дан су крштени, узимали за свога заштитника, а своме потомству остављали да га и они славе.
На дан своје Крсне славе православни Срби настоје да оставе све послове, како би се што боље припремили за прослављање свога заштитника. Крсна слава код Срба има искључиво црквено – молитвени карактер. Слави се најпре у цркви, на Литургији, где се спомињу, са анђелима и светима, наши живи и упокојени сродници по телу, па се тек онда преноси у дом и ту наставља. Породична заједница је наставак црквене заједнице.

“Где је Србин – Тамо је и Слава”, али и обратно: “Где је Слава – тамо је и Србин”. Једно без другога је незамисливо. Пошто само Срби имају Крсну славу, то значи да Србин без Славе, ни верски ни национално није припадник ни Цркве нити нације.
Слава је, дакле, један од видљивих израза српске побожности. Када се за једног Србина каже: “Он слави,” тиме је све речено. Тај Србин има везу са својом Црквом, учествује у њеном благодатном животу.

КАКО СЕ ПРИПРЕМАМО ЗА КРСНУ СЛАВУ

Неколико дана пред славу, у дому у коме се слави, почињу припреме како би се слава што свечаније и достојније дочекала. Кућа се распрема, чисти и сређује. Пошто се гости на славу позивају само први пут, добро је сваког посебно подсетити на долазећи празник. Богатство трпезе и разноликост јела која се припремају за славу, треба да су примерени материјалним могућностима домаћина.

Освећење водице
У време пред славу свештеник освећује водицу у домовима који славе. За освећење водице треба припремити:

  1. чинију са водом,
  2. мало босиљка,
  3. мању свећу,
  4. кадионицу са жаром,
  5. тамјан,
  6. списак са именима укућана.

Све се то постави на сто у соби где је славска икона, постављена на источном зиду просторије. Пожељно је да на обреду освећења водице буду присутни сви укућани. Зато свештеник обично унапред заказује долазак. У току обреда освећења водице, свештеник ће обићи све просторије куће, и попрскати их са већ освећеном водицом.

Икона
Сваки православни дом треба да има икону своје Крсне славе. Икона се поставља у најсвечанијој просторији, трпезарији или дневној соби, и то увек на источном зиду. Пожељно је да поред иконе кућног светитеља стоји икона Господа Исуса Христа и икона Пресвете Богородице. Славска икона треба да је иконописана по правилима Православља, и да је освештана у неком од храмова.

Свећњак
Чирак или свећњак са једним краком (или више кракова) у који се углављује свећа. Обично се прави од неког тешког метала, туча, бакра, месинга или од сребра. Важно је да има стабилно постоље и да се свећа добро постави да се не би преврнула. Уместо свећњака, може се употребити и теглица напуњена сировом пшеницом, у коју се онда постави славска свећа.

Свећа
За славу се купује већа свећа, обавезно од чистог воска, и ставља се у свећњак. Славску свећу пали домаћин, уз присуство укућана и најближих пријатеља. Домаћин се прекрсти, спомене у молитви Бога и име своје Крсне славе, целива свећу и пали је шибицом. То се ради непосредно пре резања колача, ако свештеник долази да то обави у дому. У случају да је славски колач резан у цркви, домаћин пали свећу, по повратку кући. Свећа гори целог дана, а гаси се кад догори толико да не постоји опасност да ће пламен да оштети свећњак, или да запали нешто у близини. Свећа која није догорела до краја, пали се другог и трећег дана славе.

Славски колач
Славски колач је, као и просфора, квасни хлеб, и по правилу, замеси се са освећеном водицом. Треба га умесити дан пре славе. Колач се носи код свог пароха, у храм коме свечар припада. Носи га, по правилу, домаћин сам или са неким од деце. У случају да је домаћин спречен, колач може однети било ко од чланова породице. Колач се носи рано ујутру, пре почетка Свете Литургије. Осим колача, носи се још чинија са житом, мала свећа, флаша црног вина и списак са именима укућана. По договору, ако је свештеник у могућности, колач се може резати и у свечаревом дому. Колач је типична хлебна бескрвна жртва Богу, која се приноси у знак захвалности. Сам колач символише Исуса Христа који је хлеб живота. Након обреда освећења и сечења, колач се исече на кришке и прво се послужи домаћин и домаћица, а после и сви укућани и гости. Сасвим је погрешно колач оставити по страни да остане непоједен.

Жито (кољиво)
Уочи славе припрема се славско жито које се назива још и кољиво. Оно се освећује заједно са славским колачем, при чему га свештеник крснообразно прелије вином. Пред почетак обреда освећења, у средину жита се поставља мала танка свећа, која се упали и гори током целог трајања обреда. По завршетку, свећица се угаси и извади. По повратку кући, када се упали главна славска свећа, онда се најпре домаћин прекрсти и послужи житом, а затим и остали укућани. Сваки гост који дође на славу најпре се служи житом.
По учењу Цркве, славско жито се спрема за све славе. Сама реч “кољиво” потиче од грчке речи κόλλυβον (коливон), што значи “зрно”.

Вино
Вино је један од основних символа у Хришћанству, и увек символише Крв Исуса Христа, невину Крв проливену за наше спасење. У обреду освећења, славски колач и жито се преливају вином, које треба да буде црно вино, без икаквих примеса и доброг квалитета. Приликом резања колача и преливања вином, обично се говори: “Колач ломили, Бога молили, колач преливали вином, дом се преливао миром, животом, здрављем и сваким добром, амин Боже дај.” Уколико домаћин иде у цркву на резање колача, треба да понесе пригодни отварач за вино. Флаша се отвара пре почетка обреда, и затвара по завршетку. Сасвим је уобичајено да свештеник употреби вино за преливање славских колача и жита оних свечара који су заборавили да понесу своје. Такође, веома је леп и обичај да се остави флаша са вином у храму за Свету Тајну Причешћа.

Спремање славског колача

Потребно је:

  • 1 килограм брашна
  • пола литре млека
  • четири цела јајета
  • 20 грама квасца
  • 1 супена кашика шећера
  • 1 супена кашика соли

Од наведеног материјала се замеси тесто, а буде хомогено и једнолико. Тако добро умешено тесто остави се на топлом да нарасте. Кад је нарасло, узму се три четвртине теста, направи се од њега округла лопта и стави на дно уљем подмазане посуде за печење. Од преостале количине теста направи се пет мањих лопти (просфора). Четири се ставе са стране у облику крста, а пета на средину већег теста. Мање просфоре се украсе хришћанским словима (Ис-Хс-Ни-Ка) и симболима, а читав се колач премаже жуманцетом од једног јајета. Пече се у умерено загрејаној пећници.
За посну славу, славски колач се прави на исти начин, само без јаја и млека.

Спремање жита

Потребно је:

  • 200 грама пшенице
  • 200 грама шећера
  • 200 грама млевених ораха
  • 1 ванилин шећер
  • мало свеже наструганог орашчића
  • шећер у праху

Пшеница треба да је најбољег квалитета, и да су зрна цела. Најпре се претреби од свих нечистоћа и добро опере у хладној води. Онда се добро скува, уз повремено мешање и доливање воде. То се ради да се пшеница не би залепила за дно посуде. Затим се стави у ђевђир да се добро оцеди, а потом два пута на воденицу самеље, једном на крупно, а други пут на ситно. У добијену смесу дода се шећер, млевени ораси, ванилин шећер и настругани орашчић. Тад се све добро умеси и остави да преноћи на хладном. Ујутру, на дан славе, поспе се шећером у праху.

Славски ручак

После благосиљања славских обележја домаћин служи госте славским житом, чита се молитва пре јела (Оче наш…) и почиње свечани славски ручак. Обзиром да је славски обед наставак литургијског обреда, јела треба да буду спремљена према црквеним прописима: посно у дане које је Црква одредила као посне, а мрсно у остале дане.
У току славског обеда треба да влада одређена озбиљност, пристојност и поштовање светиње Крсне славе, у погледу служења јелом и пићем, теме разговора и песама које се певају.

Kатегорија: O svetosavlju