Хришћанство се у историји појављује конкретно – као Црква. Оснивач Цркве је сам Господ Исус Христос који је основао Цркву у првом веку хришћанске ере, за време свог живота на земљи. Тако је Црква као заједница верних била прво мала заједница сакупљена око Христа, заједница коју су чинили Апостоли, Света Богородица и друге личности чији су животи били везани за Христову мисију и рад.

Током времена та заједница се постепено бројчано увећавала, те нам Библија казује да је на дан Силаска Светога Духа на Апостоле у Јерусалиму било крштено неколико хиљада душа. Зато се тај дан, који се зове ”Духови”, сматра рођенданом Цркве. Сам појам Црква (на грчком ekklisia, εκκλησία = скуп позваних (од стране Господа)) означавао је у античкој Грчкој признату заједницу грађана једног града-државе која је изражавала њен начин уређења и повремено се јавно састајала да би конституисала и пројављивала тај град-државу. Будући да су хришћани за себе узели баш ово име, то значи, да је хришћанство једна конкретна заједница која се назива Црква. Али, за разлику од цркве као политичке организације античке Грчке, која је своје постојање добијала од народа, односно од државе у којој је настајала, хришћанска Црква себе сматра заједницом чији су корени не у историји, већ у будућем Царству Божијем, и којој је начелник и извор постојања сам Бог, а не људи, сам Бог Отац кроз Христа од кога њени чланови добијају име – хришћани.

Током историје, односно историјски посматрано, људска заједница човека са Богом појављује се најпре у Старом завету, избором Авраама, човека кога је Бог позвао да му следи, и његових наследника, који су због благослова Божијег названи „изабрани народ”. Та старозаветна црква је, међутим, била само „тип и сенка” будућег Царства Божијег. Новозаветна, односно хришћанска Црква, појављује се у историји оваплоћењем Сина Божијег, Исуса Христа, и појавом његових следбеника, и то као наставак старозаветне Цркве. Новозаветна Црква, која темељи своје постојање на Богу и његовој „власти (држави) која је на небесима”, а не на сили и власти овога света, (према Посланици Јеврејима Апостола Павла 13, 14), због оваплоћења Христовог, који је Цар будућега века, ближа је Царству Божијем него старозаветна и зато њега јасније изражава. Хришћани су грађани једнога „града” који није од овога света, тј. грађани су Царства Божијег које тек треба да у потпуности дође.

План о остварењу Божијег Царства почео је да се остварује у историји избором праоца Аврама од стране Бога и историјом „изабраног народа” израиљског у старозаветној епохи, а тај план Божији још јасније се појавио у Новом Завету са Исусом Христом, који је Цар тог будућег Царства (што је показано његовим славним Васкрсењем из мртвих), и историјом Цркве, док ће се у потпуности остварити тек на крају историје, када Христос поново дође и кад коначно буде укинута смрт у природи. У односу на крај историје, тј. на долазак будућег Царства Божијег, новозаветна Црква је икона (слика) тог Царства Божијег. Дакле, старозаветна Црква је сенка будућег Царства Божијег, новозаветна је икона, а истина је стање будућег Царства Божијег. Управо зато свештеници имају посебне и лепе одежде за богослужење, и зато су храмови Божији – цркве лепо украшени, зато што све то треба да нас подсети да је Црква слика лепоте Божијег Царства које реално постоји већ сада на небесима, али које ће људима доћи у пуноћи на крају земаљског тока историје.

Црква је основана Богочовеком Христом у првом веку и Христос је рекао да ће она постојати у свету, у историји, до Његовог другог и славног Доласка. Она има посебну мисију у свету – да сведочи људима о Христу, да Он постоји, да је страдао ради спасења људи и да је васкрсао као и да нам је свима доступно спасење и стицање вечног живота кроз Њега који је наш Спаситељ. Зато за Цркву кажемо да је ”стуб и тврђава Истине”. Како она представља богочовечанску заједницу, тј. заједницу између Христа Бога и верујућих људи, Црква заиста већ оприсутњује Божије Царство док оно не дође у потпуности. Ниједна друга особа зато не може основати поново неку нову цркву, јер то онда не би била Црква, него обична људска организација која нема снагу спасења и Истине, јер не потиче од Христа. На жалост, током историје, појавом протестантских заједница, а нарочито многобројних секташких удружења то се управо дешавало: у својој немогућности да пронађу истинску Цркву Христову, многи људи су оснивали неке нове цркве, од којих неке само делимично подсећају на хришћанство, а неке су се толико удаљиле од Православне Цркве да не само да су изгубиле епитет ”православна” него су изгубили и епитет ”хришћанска” црква. Дакле, од оснивања Цркве Исусом Христом до данас, једна права Црква непрекидно постоји и то је Православна (Ортодоксна) Црква, а током историје су се од ње одвајале мање или веће верске заједнице. Прве веће хришћанске заједнице које су се оделиле од Православне Цркве биле су монофизитска (данас коптска) и римокатоличка црква, а од ове друге су се касније одвојиле веће или малобројније протестантске верске заједнице.

Својства Цркве

Према учењу православне теологије и Никео-цариградском Символу вере, Православна Црква има четири веома битна атрибута који је описују: Црква је једна, света, саборна и апостолска.
Црква је једна зато што је, како смо већ истакли, један њен божански Оснивач – Господ Исус Христос.
Црква је света зато што своју светост добија од треће божанске Личности – од Светога Духа, који живи у њој и који је води кроз историју припремајући је за сусрет са Христом приликом Његовог другог Доласка у будућности.
Црква је саборна јер у себи, у својој заједници, сабира све људе и све народе на земљи чинећи их једном великом земаљском Божијом породицом у којој су сви њени истински чланови синови и кћери Божије у Јединородном Сину Божијем Исусу Христу.
Црква је апостолска зато што је она сачувала учење Апостола, првих ученика Христових о Њему – да је дошао на свет, да је страдао ради нашег спасења, да је васкрсао и да се вазнео на небеса и седи са десне стране Бога Оца, као и да ће поново доћи са славом у будућности како би успоставио и донео човечанству Царство Божије којем неће бити краја.

Само нашим активним животом у Цркви можемо у пуноћи бити хришћани, јер Црква нам пружа оно што не можемо добити у некој приватној побожности, а то је светотајински живот: Црква нам даје Крштење да постанемо деца Божија, Црква нам даје Причешће да наша заједница са Христом увек буде стална и конкретна, кроз Цркву нас, дакле, спашава сам Христос, и зато је неопходно да учествујемо у њеном богослужбеном животу и да се редовно причешћујемо Светим Тајнама, јер само тако ћемо бити у блиској заједници са нашим Спаситељем и само тада се можемо сматрати заиста православним хришћанима и православним Србима.

Kатегорија: O svetosavlju