Покајање је света тајна у којој хришћанин исповеда своје грехе пред свештеником, и преко њега добија невидљиви опроштај грехова од самога Господа Христа, и од саме Цркве. Ову свету тајну установио је сам Спаситељ Христос ради опроштаја грехова, учињених после крштења. Установио ју је после свог Васкрсења, када је рекао својим ученицима:

Примите Духа Светога! Којима отпустите грехе, отпустиће им се; и којима задржите, задржаће се. Да би заиста добио опроштај грехова кроз ову свету тајну, хришћанин је дужан да се искрено и скрушено каје за грехе своје, да их смирено исповеди свештенику, да има одлучну намеру да исправи своје понашање и да буде уверен у безмерно милосрђе Спаситељево. Пост и молитва су одлична средства еванђелска која помажу и утврђују човека у покајничком расположењу.

Православни хришћанин исповеда се код свештеника

Дакле, тај духовни лек под називом покајање у Православној Цркви се назива Света Тајна Покајања или исповести. У овој Светој Тајни човек се чисти од оних грехова које је учинио после крштења. У светлости до сада реченог јасно је да бити прави хришћанин, значи бити искрени покајник, значи имати стално пред очима мноштво својих сагрешења, и непрекидно осећати покајничко расположење. На то је човек позван пре него што постане хришћанин. “Покајте се и верујте Еванђеље” рекао је Господ Христос у почетку своје проповеди, и тиме показао пут како се постаје следбеник Христов. Тај пут је – покајање. Покајање је уствари буна човека против себе самога, каже Свети владика Николај Велимировић, у смислу – против себе онаквог какак човек не жели да буде и труд да се постане бољи, онакав какав човек жели да буде. То је буна против старог човека, човека који се налази у гресима и страстима и тиме удаљеног од Бога. Јер сваки грех удаљује од Бога, а човек који се непокајан налази у гресима губи способност за духовну реалност. Да би такав човек постао “нова твар”, по апостолу Павлу, мора прво “доћи себи”, попут блудног сина, и покајати се. Почетак томе је буђење из летаргичког сна греха, због чега свети Апостол и довикује успаваним у гресима: “Устани ти који спаваш, васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос” (Ефесцима Посланица 5,14). Када човек, пробудивши се, сагледа своје грехе, успротиви им се и омрзне их, то је почетак покајања. Тек тада моћи ће да осети право покајање и да са смелошћу пред духовником, свештеником, исповеди своје грехе, да искаже немоћи  душе своје пред њим и Господом својим, који невидљиво присуствује и прима исповест, да покаже све ране душе своје, и да са надом на милост Божју завапи: “Господе, погледај, моја душа је немоћна! Помози и опрости.”
Право покајање не може бити ствар тренутне загрејаности. Оно мора бити стално расположење душе, јер такав смисао и имају речи светог апостола Павла упућене Коринћанима: “Ако бисмо себе осуђивали, не би осуђени били” (1 Кор. 11,31). Тако су покајање схватили и свети Оци и подвижници који не виде краја покајању. Зато што “много пута грешимо сваког дана”, зато и морамо увек осећати себе грешним и кајати се. А Свети Јован Лествичник, који је истрајавао у небочежњивим подвизима саветује: “Ми нећемо бити окривљени, браћо, ако нисмо чинили чуда, ако нисмо благовестили, ако нисмо достигли виђења, него ако се нисмо кајали и плакали за грехе наше”. О сталној потреби покајања говори и чувени руски подвижник, епископ Игњатије Брјанчанинов, следеће: “Браћо, да би се поверовало у Господа нашега Исуса Христа – потребно је покајање; пребивати у тој спасоносној вери – потребно је покајање; успевати у њој – потребно је покајање; наследити Царство небеско – потребно је покајање”.
Но право, истинско покајање може човек осетити и доживети једино у Цркви Христовој, која има сва средства да човека на њега покрене и да га у њему укрепи. Кроз свету Тајну Покајања Црква води верне из благодати у благодат, док сви не достигну у човека савршеног, у меру раста висине Христове (Еф. 4,13). Ова власт опраштања и неопраштања грехова људима, која је од Господа Христа предата светим Апостолима преносила се даље, заједно са Светим Духом, на апостолске наследнике – епископе и свештенике – у светој Тајни свештенства до дана данашњег, и преносиће се до свршетка века. Тако је свемудри Господ уредио, да и поред опште греховности свих људи, спасење ипак буде приступачно и остварљиво за све посредством свете Тајне покајања.
На крају износимо Христову еванђеоску причу-параболу која на метафоричан начин показује како је велика љубав Божија према покајаном грешнику. У причи отац који се спомиње јесте Бог, а блудни син јесте изгубљени грешник који се на крају враћа у наручје свог оца:

 

Јеванђеље од Луке 15, 11-32.

” И рече (Исус): Човјек неки имађаше два сина, и рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми дио имања што припада мени. И он им подијели имање. И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудијевати.И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше.
А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хљеба исувише, а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. А син му рече: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.
А отац рече слугама својим: Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се. И стадоше се веселити. А син његов старији бијаше у пољу и долазећи, када се приближи кући, чу пјевање и играње.  И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то? А он му рече: Брат је твој дошао; и отац твој закла теле угојено што га је здрава дочекао. А он се расрди и не хтједе да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено.
А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се.”

Kатегорија: O svetosavlju