Света тајна посвећења у свештени духовни чин од апостолских времена се врши рукополагањем, тј. полагањем руку на кандидата уз одговарајућу молитву упућену Господу – χειροτονία, хиротонија. Свештенство је света тајна у којој Господ Дух Свети кроз молитву и полагање руку од стране епископа за време свете Литургије даје правилно изабраноме лицу благодат за вршење светих тајни и руковођење стада Христовог у вери и побожности.

Рукоположење свештеника у Православној Цркви

У раној Цркви кандидате за степене свештенства бирао је и верујући народ, с обзиром на то да је и верни народ учествовао у одлучивању о свим важним питањима у црквеној заједници. Међутим, током времена ова пракса је замењена праксом бирања будућих свештенослужитеља само од представника свештенства, тј. клира. Реч ”клир” је грчког порекла и представља општи назив за свештенство и његове чинове. Основна су три чина свештенства у хришћанској Цркви: епископски, презвитерски (свештенички) и ђаконски.

Свештени чин епископа (на грчком επίσκοπος, епископос – надгледник, надзорник од глагола επισκοπέω, епископео – пазити, надзирати, надгледати), у Цркви је највиши степен (чин) црквене јерархије, коме припада највиша свештеничка, учитељска и пастирска власт у управљању поједином епископијом, тј. епархијом. У почетку историје хришћанства, Господ Исус Христос пренео је свештеничку, учитељску и пастирску власт на Апостоле и њихове наследнике за сва времена. Ови наследници апостолске службе (које су Апостоли поставили) били су најближи ученици Апостола и помоћници у апостолском раду. На тај начин установљено је Апостолско прејемство (наследност) између Апостола и првих управитеља хришћанских заједница. Ти црквени настојатељи називали су се епископи и одликовали су се високим моралним особинама,  дубоким разумевањем хришћанских догмата, као и искуством у управљању Црквом.
Ο таквој природи тајне свештенства сведочи Свети Апостол Павле када пастирима цркве Ефеске каже: Пазите на себе и на све стадо, у коме вас Дух Свети постави епископима, да пасете Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. И још: Тако да нас држе људи као слуге Христове и вршитеље тајни Божјих. Већ смо навели да постоје три главна степена свештенства: епископски, презвитерски и ђаконски, а епископски чин је најглавнији, јер епископ има пуноћу благодати свештенства. Он не само има право да врши све свете тајне, и да освећује свето миро, него има власт да путем рукоположења даје и другима благодат за вршење светих тајни. Епископ је у својој области (епархији) врховни учитељ вере и врховни старешина над свима хришћанима. Он треба да има врлине и особине које су достојне епископског звања и које описује Апостол Павле: гостољубив, доброљубив, мудар, праведан, побожан, уздржљив и слично.
Презвитерски или свештенички чин (на грчком πρεσβύτερος, презвитерос -старешина, ἱερεύς, јеревс – свештеник) је нижи чин од епископскога и у потпуној зависности од овог. Свештеник добија од епископа право и власт да врши свете тајне и да духовно руководи паству. Свештеник не може вршити тајну свештенства, ни освећење мира, ни освећење антиминса. Презвитери монашког реда служе у манастирима, а мирског реда у парохијама. Почасно звање презвитера мирског реда је: протопрезвитер, протојереј и протојереј-ставрофор, а монашког: синђел, протосинђел, игуман и архимандрит, од којих су последња два и настојатељи манастира. Свештеници (презвитери) у хришћанским заједницама одређени су за пастире Духом Светим (Дап 20,28), те, дакле, имају пастирску улогу (2 Пет 5,1-2); моле се и помазују болеснике (Јак 5,14-15); проповедају и поучавају (1 Тим 5,7,17), брину се и руководе заједницом (Рим 11,8; 1 Сол 5,12-13); упућују верне у духовноме животу (Јев 13,7; 17,24). Служење свештеника састоји се нарочито у томе што они служе Богу свету Литургију, и Богу приносе хвалу, богопоштовање и молитве верних.

Чин ђакона (на грчком διάκονος, диаконос – служитељ) такође потиче из апостолског времена. Наиме, пошто су се Aпостоли налазили на челу Цркве, њихова прва и основна служба била је проповед ο Господу Исусу Христу и његовом учењу. Али, када се број ученика повећао, а бриге око управљања црквеном општином умножиле, Aпостоли су предложили да се изаберу посебни људи који ћe преузети бригу око административних и других послова: “Не доликује нама (Апостолима) да оставивши ријеч Божју служимо око трпезе.” (Дап 6,2), како би Дванаесторица могла непрестано да пребивају “у молитви и у служби ријечи” (Дап 6,4). И изабрали су седам људи (Стефан, Филип, Прохор, Никанор, Тимон, Пармен и Никола), које ћe црквено предање назвати ђаконима (јеванђелист Лука опширно описује избор и хиротонију седморице ђакона – Дап 6,1-6). У почетку хришћанства (у апостолско доба), у Цркви су служиле и старије, побожне жене – ђаконисе (на грчком διακονίσσαι). Ђакони су имали литургијску и катихетску улогу, мада су у неким случајевима ђакони вршили и мисионарску службу, проповедали (Дап 7,2; 8,5) и вршили су и друге послове. Служба ђакона назива се диакониа (на грчком διακονία), а та реч налази се у Светом Писму Новога Завета не само у значењу службе ђакона (Рим 12,7) него и уопштеном значењу службе (Јев 1,14), службе пророка или апостола (1 Тим 1,12; Дап 1,17).

Ђакона има мирског и монашког реда (јерођакон).

Такође, у Цркви постоје и свештени чинови нижег реда као нпр. ипођакони (помоћници ђакона) и чтеци, читачи, који читају библијске списе на богослужењима. Ови чинови се у историји Цркве јављају веома рано, већ у раном хришћанству, тј. у периоду прва три века хришћанске историје.

  • Дап = новозаветна књига Дела Апостолска
  • 2 Пет = Друга Посланица Светог Апостола Петра
  • Јев = Посланица Светог Апостола Павла Јеврејима
  • Рим = Посланица Светог Апостола Павла Римљанима
  • 1 Тим = 1 Посланица Светог Апостола Павла Тимотеју
  • 1 Сол = 1 Посланица Светог Апостола Павла Солуњанима

Kатегорија: O svetosavlju