Када говоримо о Светим тајнама уопште, морамо прво да говоримо о једној Светој тајни, која све тајне наше Цркве уоквирује, а то је тајна Христова, о којој говори и Свето Писмо. Каже тамо у Светом Писму, да је велика тајна побожности, да се Бог јавио у телу, каже апостол Павле. Да бисмо ово разумели , да би смо разумели ову светајну, ову тајну која уоквирује све оне тајне Цркве морамо да направимо један краћи увод.

Према библијском и светоотачком схватању, Бог је створио свет са жељом да тај свет постоји вечно, да постоји и живи у заједници са Богом. Да би постојао вечно свету је потребно да прими силу и енергију за вечни живот и ту силу и енергију за вечни живот свет може добити само од вечног Бога. Зато је било потребно да се оствари заједница света и Бога, да би свет могао вечно да постоји у заједници љубави са Богом.  Господ наш је желео да та заједница између Бога, света и човека буде слободна, а не да свет и човек буду приморани да буду у заједници са Богом, Господ је желео да буду свет и човек слободни, односно да заједница са Њим, Господом, Створитељем свега што постоји, буде заснована на слободи. Управо то је дакле била жеља, то је био циљ Божији када је створио свет, та вечна заједница Његове творевине са Њим, са Творцем. Међутим, то је подразумевало слободу, односно дао је Бог могућност човеку да заједницу са Богом оствари, или пак да је одбије, јер слобода подразумева и могућност тога негативног одговора, и управо се то и догодило, о чему имамо забележену приповест у књизи Постања, да први човек, први људи Адам и Ева заправо одбијају заједницу са Богом. Они својим поступком као да кажу да желе да извор своје вечности имају у створеној природи, хоће вечно постојање, али сами за себе, без Бога, из ове природе која нас окружује и из наше сопствене. Међутим, природа људска, природа творевине, будући да је створена, не може сама себи обезбедити вечно постојање. За тај задатак је човеку потребан Онај који га је створио – Бог. Будући да је то тако, природа људска и природа овога света не може да пруже вечно постојање без Бога, зато је смртност кроз Адамов грех, која је дотле била само могућност, постала Адамовим грехом трагична реалност. Човек се разболео од ”смртности” и потребан му је Спаситељ. Али, Господ који је створио све што постоји није желео да допусти да свет овај ишчезне у небиће, да пропадне, да нестане, него је одлучан био да свој домострој, односно своју бригу и љубав о овоме свету и човеку испуни и у времену које ће доћи. И заиста, онда када се време испунило, када је то било угодно вољи Бога Оца у садејству Духа Светога, друга божанска Личност Свете Тројице, Син Божији – вечни Логос Божији оваплотио се, постао човек, постао један од нас, остајући Бог. Зашто је то било потребно? Било је неопходно да Бог  буде тај који ће да превазиђе јаз, који ће да превазиђе провалију између човека и света са једне стране и Бога са друге, и управо се то догодило у делу, у чину оваплоћења Сина Божијега, у догађају када је Господ Исус Христос постао савршени човек – Богочовек. Вечни Син Божији пребродио је ту провалију, постао је један од нас, да би, да тако кажемо, Он био мост којим можемо да се сјединимо поново са Богом Оцем и достигнемо бесмртност и вечно постојање које нам је Бог услед своје вечне љубави наменио.
У неколико речи то би било оно што називамо Тајном Христовом, та општа тајна спасења. То сведоче Апостоли, први Исусови ученици у Светом Писму Новог Завета, да су имали истиниту заједницу са Богом кроз Господа нашег Исуса Христа: ”Што руке наше опипаше, што очи наше видеше то сведочимо” . Дакле, заједницу са Богом који је сада био видљив, који је сада био опипљив, који је био људима приступачан, то је оно ново под Сунцем у ствари на земљи настало, то је оно што је људима понуђено, то је та тајна Христова. Међутим, приликом Вазнесења Господњег, четрдесет дана након Васкрсења Његовог, видимо да одлази Господ на небеса. Узнео се пред Апостолима на небо, а они као да траже од Њега и кажу, ” Господе немој нас напустити ” , али Господ одлази Оцу и каже , ”Ако ја не будем отишао онда Дух Свети неће сићи ”. Било је, дакле, неопходно Вазнесење Господа нашега Исуса Христа, било је неопходно управо због тога да би могла да се оствари тајна, тајна Цркве. Наиме, десет дана касније, десет дана након Вазнесења Господњег, Дух Свети, трећа божанска Личност у Светој Тројици, је сишао на апостоле. Тај догађај је описан у Светоме Писму. Света Евхаристија, односно Литургија, је централни део хришћанске духовности. Знамо да је Господ наш Исус Христос на Тајној вечери преломио хлеб, дао га својим ученицима и рекао ”примите и једите, ово је Тело моје које се за вас ломи на отпуштење грехова”. Исто тако и чашу по вечери говорећи, ”пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога Завета која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова”. Управо дакле Света Евхаристија, Света Литургија, представља централну тајну. И онда нам је Бог показао многе тајанствене ствари, дакле, показао нам је да ту остварујемо заједницу са Њим, са Господом, али нам је такође показао да ту заједницу не можемо да остваримо сами за себе, показао нам је да до Бога можемо да дођемо једино заједно са другим људима и једино једни са другима. И то се веома добро види када присуствујемо Светој Литургији. Да би свештеник или епископ служили Свету Литургију, неопходан је и народ Божији, неопходни смо једни другима. Потребно је да постоје различите црквене службе које омогућавају да литургија буде служена. У Православној Цркви није нам својствено да, рецимо, свештеник или епископ сам служи Литургију, а да нема других људи присутних, него увек мора макар неколико људи да буде присутно, а најбоље је, и пожељно да нас буде што више. Јер постоје у Цркви различите службе. Прва служба је служба епископа, епископ је тај који раздаје дарове, он је у ствари тај који раздаје благодат Духа Светога, који поставља људе на различите службе. Са друге стране презвитери који окружују епископа, представљају збор Апостола који такође сведоче истину да је епископ овде на месту Христовом. Ту су ђакони који изображавају анђеоске силе и народ Божији, лаос Божији, који је такође присутан и који активно учествује у богослужењу са својим ”да” , са својим ” амин ” , са својим, ” Господи помилуј ” . Управо зато у Православној Цркви никада не може да се служи Литургија ако нису чинови, ако нису службе црквене присутне. Показује нам то да можемо да се спашавамо једино ако смо у заједници, да је заједница, дакле, предуслов нашег спасења. На овим основама можемо да разматрамо и да погледамо праксу православне Цркве када су у питању остале Свете тајне.
Иако смо рекли да је Божије Оваплоћење једна велика тајна побожности, током историје, Црква је за своје вернике истакла Седам светих Тајни које су основ активног хришћанског живота у црквеној заједници, живота који узводи до Бога и вечног постојања у заједништву са Њим:

  1. Света Тајна Крштења,
  2. Света Тајна Миропомазања
  3. Света Тајна Причешћа
  4. Света Тајна покајања, исповести
  5. Света Тајна свештенства
  6. Света Тајна Брака и
  7. Света Тајна Јелеосвећења.

Свака од Светих Тајни има своје сопствено значење и смисао о чему ћемо детаљније говорити у наредним страницама. Оне су потребне у хришћанском животу, јер представљају свештене радње у којима долази до сусрета Бога са човеком и најпотпунијег, колико је то могуће у земаљском животу, остваривања јединства са Богом.

Kатегорија: O svetosavlju