Видовданска беседа 2017. године

Поштовани градоначелниче, часни оци, уважени директори установа културе, угледни привреднициокупљени око „Светосавља“, драга браћо и сестре.

Сабрали смо се данас у част Видовдана, нашег највећег националног празника и крајеугаоног камена нашег идентитета, а у спомен светог великомученика косовског, у Христа Бога благоверног самодршца све српске земље, кнеза Лазара и његових неустрашивих витезова. Благодарећи управо видовданској идеологији, српски народ успео је преживети мучне векове ропства под иноверним освајачима.Борба и голготско страдање на Косову пољу 1389. године резултовали су Васкресењем. Опчињени етиком косовских јунака и несаломивом вером у свесрпско васкрсење, Срби су осветили Косово 1912. године, да би потом Гаврило Принцип својим пуцњем на Видов-данак 1914. године заковао први ексер у ковчег Аустро-Угарске монархије, која је носећи маску просветитељства, хиљадугодишње културе, толеранције и верске сношљивости заправо била тамница народа.

О Косовској бици, као вододелници српске историје много се истраживало и писало, те је стога фактографија одавно позната: слабија страна храбро се супротставила надмоћнијем непријатељу; битка у којој су погинула оба владара означила је почетак вазалног положаја средњовековне српске државе према Османском царству. Тада смо, изгубивши телесну слободу научили да ценимо и изграђујемо духовну.

Међутим, питање које вековима провејава и које се у наше време изнова поставља јесте : због чега и из којих побуда се кнез Лазар одлучио на отворену конфронтацију са Османлијама која је од боја на Дубравици 1381. и Плочнику 1386. године била безнадежна.

Смисао отпора налазимо у кнежевој беседи у предвечерје битке: боља нам је смрт у подвигу неголи живот у срамоти, боље нам је смрт од мача примити него плећа непријатељима нашим подати.Слобода је дакле онај јеванђеоски многоцени бисер, који је толико непроцењив и вредан да за њега не треба само живети, већ и живот дати.У тој слободитела и духа у коју смо погружени христијанизацијом у временима Ћирила и Методија и касније Светог Саве развила се једна особена и по многим карактеристикама самобитна српска култура, која је шире гледано била део византијског цивилизацијског круга.

Косовска битка превазилази, дакле, оквире феудалног сукоба и поприма одлике верског рата и сукоба две идеје.Кнез Лазар и његова благочестива војска бранили су право на самобитност и сопствени пут кроз историју, идеје које су постојале од праскозорја цивилизације, које су Срби баштинили, и коју је касније најбоље разрадио један он најзнаменитијихсловенофила, Николај Данилевски.

 

У јеку убрзане мондијализације, са стране света на којој залази сунце и која је, по речима Достојевског одавно постала гробље идеја,почели су да стижу гласови о потреби да погазимо наше колективно сећање и усвојимо нови идентитет, чиме би се од опскурне, како кажу,бизантске прошлости окренули капрогресу и новом, просвећеном друштву будућности. Наши бесмртни преци предвођени Светим Савом и светим кнезом Лазаром позивају нас на лични и колективни, свенародни подвиг.Њихови светли примери нас обавезују да са светосавском мудрошћу и видовданском одважношћу смело одбацимо духовно сужањство и вазални положај који нам се нуде. Борбу ћемо свакодневно и неуморно водити по кућама, у школама и на улицама. Бранићемо слатко православље, писати нашом ћирилицом, са поносом ћемо баштинити српску народну историју и никада нећемо одустати од нашег сопственог пута кроз историју, будно мотрећи да на том путу никога не повредимо и ожалостимо. То је континуитет косовског завета који се никада и ни по коју цену не сме прекинути, јер земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека.

Одужимо се таквим трудбеништвом небројеним видовданским јунацима који су пали од Косова до данас. Нека им је вечна слава!

Видовдан 2017.
Слободан Милин