Петар Бодирога, професор књижевности у пензији
Дан Светога Вида, Видовдан, утиснут је у нашу судбину у времену давном и далеком. То је празник моралне светлости која светли, светлуца, зари и обасјава. Патријарх Данило, савременик косовске збиље, на Видовдан 1389. године, забележио је у Повесном слову о кнезу Лазару његово обраћање ратницима:
Јер боља нам је смрт у подвигу,
Неголи живот у срамоти;
Боље нам је у борби смрт од мача примити,
Неголи плећа непријатељима нашим подати.
Видовдан је у историјском колоплету, поред оног из 1389. године, обележен низом догађаја у времену које је уследило. Бележим неке од њих. На тај дан је Гаврило Принцип извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда 1914. године, 1921. донет је Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а у сами освит 21. века Хашком суду је изручен Слободан Милошевић…
У венама надолазећих нараштаја, све до наших дана, тече крв предака наших, а слути се њен ток непомућен у вечности. Косово и Метохија су ослобођени 1912. године, после 523 године ропства. Пред Грачаницом се беше слегла српска војска како би предахнула после жестоких битака. Наједном паде команда за покрет – правац Газиместан, на поклоњење Лазару и Милошу и другим српским витезовима. А тамо, пред стројем, одјекнуше стихови песника Милана Ракића из песме „На Газиместану“, које је говорио Војислав, син Милутина и унук Илије Гарашанина, писца „Начертанија“. И гле! Један официр из комитског одреда, сав узбуђен, дојури, стаде пред команданта и рапортира: „Господине пуковниче, песник Милан Ракић, чије стихове говори овај млади официр, налази се у одреду“. Пуковник заповеди: „Четник Милан Ракић три корака напред“. Настаде тајац. Нико се не покрену. Милан Ракић од силног узбуђења ни да макне. Зачу се нова команда: „Одред три корака назад осим Милана Ракића“. И показа се усамљена, погнута фигура дипломате, борца и песника који беше заклонио лице рукавом шињела испод кога потекоше крупне сузе. Зачу се нова команда:“Три пута ура за Милана Ракића“. „Ура, ура, ура“, одјекну далеко и још даље. Милан Ракић се спусти на земљу и пољуби је. Задивљени призором, војници полегли по трави, чине то исто. Љубе земљу. То је било у „доба када су маленом српском краљевином ходили велики људи“.
Недуго затим на Србију се устремила моћна аустроугарска армада која је у Великом рату убијала, палила, отимала, силовала… У свом бешчашћу, у оквиру аустроугарске војске, истицали су се 25. и 42. хрватски домобрански пукови. Пешадијска дивизија, 42. домобрански пук, огрезао у свој својој суровости, доби назив Вражја дивизија. У њој се обрео и наш неумрли вођа, аустријски каплар, који је неустрашиво пробијао српске груди у Босни и на Колубари. Он ће доцније постати партизански вођ на словенском југу и столовати у Београду све до своје смрти 1980. године.
Vulpes pilum mutat, non mores.
Поред узорних врлина у нашем народном бићу обитава биолошко, анимално, старо и ново и вечито посртање. Расколи, суревњивост у породици, сродству и племену бокори се и непомирљивост непрестално бива и између села и града, округа, пружа се диљем отаџбине целе и залази у све поре живота – интелектуалне, идејне, страначке и ине. Наша рсцепљеност не стаје ту но се прелива у друге крајеве планете где живе наши сународници. Божанско у нама, пак, буде високо расцветане антене честитољубља саздане у делању неуморних прегалаца на бојном пољу – Лазара и Милоша, у просвети и култури – Светог Саве и Доситеја, у науци – Тесле и Пупина, у спорту – Новака Ђоковића и других лучоноша што красе лице свога рода, насупрот леним и тупим духовима који смисао живота траже у масном јелу, беспосличењу, пићу и празнословљу. После 2. светског рата Србија је разбијена на три дела. Забрањен је повратак Срба на Косово и Метохију. Те пределе су населили Арнаути из Албаније. Тај план је васпоставио вођа потпомогнут српским трабантима рода Бранковића. Дуго, веома дуго, на Косово и у Метохију су пристизали дарови из земље „братства и јединства“, а тамошњи свет живећи богоугодно, припремао се за одвајање од матице. На самом заласку 20. века јуришао је силно на имовину, светиње и људе корена нашег, потпомогнут сатрапима Запада. Омиљено му је било вађење органа из тела заробљених, живих душа српских. У часима овим, невеселим, пред Видовдан двадесете, гаврани гракћу као некад давно. Лутајући беспућима залуд тражимо за Косовом бол да блажимо. Име које њему подарише анђели, њега нема више.
Тражећи пут избављења, ходећи кроз неизвесност и невиднину, док блудимо тамом, пред нас искрсавају поруке Краља животне драме намењене сину при одласку путем наде у трагању за смислом и циљем бивствовања. У њима се слуте путокази и надолазећим нараштајима:
Хајд на брод!
Ветар на рамену седи једру твом.
Чекају те.
С тобом благослов је мој!
Па ово мало савета упиши
у сећање.
Не дај мисли језика,
Ни дела каквој мисли незгодној.
Дружеван буди, ал’ никада прост;
кад пријатеља имаш опробана,
челичном алком за срце га вежи;
ал’ стиском руке не жуљи свој длан
са сваким новим, жутокљуним другом.
Клони се кавге; ал’и дође ли баш,
држањем улиј противнику страх.
Свима слух поклони, реткима свој глас.
Прими суд од сваког, а за се чувај свој.
Колико кеса даје, богато се носи,
ал’ не ко кицош – лепо, не шарено,
јер одело често одаје човека.
Они у Француској из друштва највишег
имају за то укус најбољи.
Нит буди дужник, нит поверилац;
Дуг често губи и себе и друга,
а зајам тупи оштрицу штедљивости.
Ал’ прво: буди веран себи сам,
и онда ће доћи, ко за даном ноћ,
да нећеш бити кривац никоме.
Збогом. Мој благослов нек зачини све.
Завршавам ово слово стиховима својим насталим у једном ноћном бденију преточеним у сновиђења наде:
Младост у бојама светлим
Жуди за крилима сненим,
А ветри мрки језде
И засењују видике.
Паладиним путем хитај,
Обрли памет и страст,
Присебност своју чувај,
Осмисли животни над.
Петар Ђ. Бодирога