Академик др Милан Јовановић Морски
(Јарковац, 24. април 1834 – Београд, 6. јун 1896)
Банат је дао многе знамените велике, чак горостасне личности у историјским процесима и збивањима, науци, култури, уметности али и у оружаној и политичкој борби српског народа уопште. Требало би се подсетити, Петра и Саве Текелије, Доситеја Обрадовића, Ђуре Јакшића, Милоша Црњанског, Михаила Пупина, војводе Радомира Путника.
Милан Јовановић Морски такође спада у поменуте великане српског народа у Банату, али и код Срба уопште. Нажалост, сем у уском кругу, првенствено у Српској академији наука и уметности (САНУ), па и у самом Банату и Зрењанину, у чијој близини је рођен, о овом великану се мало зна. Својим знаменитим, вишесмерним и вишеслојним деловањем овај човек заслужује да се на разне начине негује култура сећања на њега.
Милан Јовановић Морски је рођен у селу Јарковцу, 1834. године. Школовао се у родном селу, као и у Вршцу, Темишвару и Пешти. Студирао је медицину у Бечу, а дипломирао је у Лајпцигу. Поред тога што је био посвећен научном раду у домену своје професије, он је и на практичном плану дао велики допринос – лечио је људе али и вршио здравствено просвећивање. Аутор је неколико универзитетских уџбеника. По повратку у Кнежевину Србију од 1865. до 1869. године био је предавач судске медицине и хонорарни предавач дијететике (хигијене) на београдској Великој школи. Истовремено је био и професор физике, хемије, дијететике и земљописа у Вишој женској школи. У периоду од 1888. до 1896. предавао је хигијену на Војној академији, као и немачки и француски језик, и истовремено као лекар бринуо о здрављу питомаца. Он је био први професор Хигијене у Србији, и то у оно доба, када се ни на страним университетима није хигијена сматрала као засебна наука. Ми, који смо били његови ђаци, нећемо никада заборавити његова предавања, и може се слободно рећи да је у то доба он био један од најомиљенијих професора“ (Др Јован Данић, уредник Српског архива за целокупно лекарство, 1896)
Милан Јовановић Морски је непрестано мењао радна места и градове, обављајући разне дужности. У Новом Саду је једно време био приватни лекар и управитељ Новосадске гимназије (1871-1875), затим општински лекар (физикус) у Херцег Новом (1875-1876), лекар кнежеве породице на Цетињу – породице књаза Николе Петровића, као и васпитач престолонаследника Данила (1876–1879). Радио је и као лекара на изградњи српске железнице (1882—1884) а био је и резервни санитетски капетан II класе и пуковски лекар Шумадијског коњичког пука (1885-1886).
Јовановић се бавио и културним односно уметничким радом, а посебно се истакао као књижевни стваралац. Писао је прозу, поезију, драме а објавио је већи број дела од којих су значајнији: Путописне збирке – С мора и са сува, Тамо амо по Истоку и Горе-доле по Напуљу, затим драме – Краљева Сеја, Демон, Сан и јава и Несуђени, аутор је већег броја књижевних, музичких и ликовних критика, а преводио је и Шекспирову комедију Мера за меру, као и бројне литерарне текстове са енглеског, немачког и руског језика. Уређивао је и издавао часописе. Један је од оснивача и први председник ЗОРЕ – Друштва српских студената из Војводине у Бечу (1863). Bio je уредник часописа „Отаџбина” и учесник многих културно-националних подухвата. Бавио се и сликарством, и захваљујући већем броју занимљивих акварела са мотивима Средоземља постао је члан Академије уметности СКА.
Због свог изузетног доприноса српској науци, медицини, али и због свог значајног и разноврсног рада у неколиким областима књижевности 1869. године је примљен у чланство Српског ученог друштва као редовни члан Одсека јестаственичког и математичарског и Одсека уметничког. Такође, 1884. постаје дописни, а 1885. и редовни члан Српског лекарског друштва, а од 1887. до 1889. и њен секретар Године 1890. постао је дописни, а 1892. и редовни члан Српске краљевске академије (из које је израсла данашња Српска академија наука и уметности).
У писаном „портретисању“ ове личности не смеју се заборавити чињенице које осветљавају и његову делатност као великог родољуба и борца за ослобођење и уједињење српског народа. Најзначајнији и најконкретнији допринос на том плану дао је као добровољац у устанку Срба у Херцеговини 1875, када је учествовао у здравственом збрињавању велико броја стараца, жена и деце који су се склонили испред турског зулума у Херцег Нови и његову околину. Такође, учествовао је у ослободилачком рату Црне Горе против Отоманске империје 1876-1878 и српско-бугарском рату 1885. године. Уз то, извесно време био је и лекар књаза Николе Петровића Његоша, као што је већ речено.
Милан Јовановић Морски поред тога што је био српски лекар, академик, књижевник и национални радник, такође је био и светски путник и путописац. Због честих поморских путовања на Исток, у Кину и Индију, на која је често ишао као бродски лекар аустријског паробродског друштва Лојд (1879-1881), прозван је „Морски“ и „Бомбајац“. Мало која нација може да се похвали оваквим авантуристом који је иза себе оставио путопис – Тамо амо по истоку, који представља прави бисер у српској културној баштини.
Милан Јовановић Морски својим разнородним активностима и стваралаштвом – једном речју својим свеукупним делом прославио је свој завичај, свој родни Банат и на тај начин се достојно одужио своме роду и народу. Умро је у својој 62 години, 1896. године у Београду.
У градској читаоници града Требиња у оквиру обележавања месне славе –Преображење Господње, 19.августа 2015. године представљено је репринт издање књиге неправедно запостављеног великог српског писца и родољуба др Милана Јовановића Морског “С мора и са сува”. Књига је први пут објављена у првом колу Српске књижевне задруге 1892. а пред читаоцима се поново нашла захваљујући сарадњи градских библиотека Зрењанина и Требиња. Разлог за ново издање била је потреба да се од неоправданог заборава спасе дело талентованог писца и стилисте, који је по тематици и литерарном сензибилитету ишао мимо главног тока српске књижевности. Осим тога, Морски је по свему био пример чврсте, нераскидиве историјске споне српског севера и југа, Баната и Херцеговине, панонске равнице и питоме Боке. Био је он у правом смислу поклисар Северне страже на јужном бранику народа“ апострофирао је приређивач Александар Бјелогрлић, угледни зрењанински писац и новинар, Морски је био светски путник,новелиста и драмски писац коме је као и Чехову „медицина била законита жена а литература љубавница“.
Миодраг Цветић,
музејски саветник – историчар у пензији