cardusan

ДУШАНОВ ЗАКОНИК – Темељ српског правосуђа и законодавства

Стефан Душан Урош IV Немањић (1308-1355) био је најзначајнији српски средњовековни владар у свеколикој историји Срба који су живели на Балканском полуострву. Српском државом Немањића владао је најпре као краљ од 1331. до 1345. а потом као цар од 1345. до 1355. године. Прогласивши се 1345. за цара а 1346. на Ускрс, крунишући се и царском круном у граду Скопљу, српску државу уздигао је на ниво царства, а српску цркву на ранг патријаршије. Проширивши своју територију, постао је најмоћнији владар свога времена, због чега је добио надимак „Силни“.

карта Душановог царства на врхунцу моћи

Душан је стасом био висок (натпросечно за своје време и ондашње људе), крупан, физички снажан и леп човек. Веома образован и културан – говорио је неколико језика; храбар, даровит војсковођа, вешт политичар, мудар државник, и изнад свега побожан човек. Главна његова задужбина био је манастир Светих Арханђела код Призрена, која по величини и лепоти није заостајала за највећим и најлепшим српским манастирима. Богато је даривао многе манастире и цркве, али највећу пажњу посветио је светогорским манастирима, пре свих манастиру Хиландару.

представа цара Душана, царице Јелене и малог Уроша у олтару Дечана (настала 1340)

Душанов законик

Цар Душан је искористио привремено затишје у ратовању како би средио унутрашње прилике у својој пространој држави, и на Државном сабору у Скопљу на Спасовдан, 21. маја 1349. године у присуству патријарха Јоаникија, високих представника цркве и властеле („велике“ и „мале“) прогласио је Законик. У предговору овог правног акта писало је: „Овај Законик постављамо од православног сабора нашега, са преосвећеним патријархом, господином Јанићијем, и свим архијерејима и клирицима, малима и великима, и са мном, благоверним царем Стефаном, и са свим властелима царства ми, малима и великима.” (Законик цара Стефана Душана 1349-1354, Београд, 1952, 89).

На самом почетку Душановог законика пише:“Закон благовернога цара Стефана, лета 6857, индикт 2, на празник Вазнесења Господњег, месеца маја, 21. Дан.” (Законик цара Стефана Душана, Књига I, Струшки и атонски рукопис, Београд, 1975,165). На Државном Сабору у Скопљу донето је првих 135 чланова, а други део овог правног кодекса, нових 66 чланова, донесено је 6863. године по старом односно 1354. године по новом календару, такође на Државном сабору, али у граду Серу (Историја српског народа I, друго издање, 557, Д. Богдановић). Душанов законик је након допуне имао 201 члан.

Душановим закоником, законодавац је настојао да на једноставан начин у целој држави правно регулише најзначајнија питања. Закоником je обухваћена разнородна проблематика, али су независно од тога у њему приметне мање или веће целине. Прву већу целину сачињава почетних 38 чланова, који се односе на Српску цркву, а другу чине чланови којима се утврђују права и обавезе властеле и учвршћује њен повлашћен положај. Зависно становништво, није у средишту пажње Законика, али се на више места говори о његовим правима и обавезама, посебно о стеченим правима појединих градова. Значајан простор посвећен је судском поступку, кажњавању криваца и изрицању многобројних казни ‒ Законик је увео и многе казне из византијског законодавства, док су неке казне биле одраније дубоко укорењене по обичајном праву. У њему је посебно наглашено начело законитости ‒ закон је изнад сваког представника власти, закон је чак и изнад цара. Судије су дужне да суде по правди и по закону. Пред законом су сви једнаки, али та једнакост не искључује постојање различитих категорија становништва и њихова различита законска права. Кривично дело се обавезно кажњава, без обзира на то ко га је починио, но казна се одмерава различито, у зависности од тога да ли је реч о припаднику властеоског или невластеоског сталежа. Али да би се задовољила правда, сваки сиромашан човек, укључујући зависне земљораднике и сточаре, могао је покренути парницу и против својих феудалних господара, па и против самог цара.

На самом крају Душановог законика, цар Душан је указао из којих разлога се доноси овај Законик. У том смислу, он је, између осталог записао: ” Зато .. ја … цар Стефан … пожелех некоје врлине и најистинитије и православне вере законе поставити … да сви поживимо у пуној тишини и мирноме животу и у животу православне вере са свима људима царства нашега, малима и великима, и да постгнемо царство небеско уономе будућем веку. Амин. … „( Душанов Законик, издао и превео Никола Радојчић, Београд, 1960)

***

О значају Душановог Законика своја становишта изнео је, између осталих и еминентни историчар, дугогодишњи шеф Катедре за националну историју средњег века на Филозофском факултету у Београду, проф. др Раде Михаљчић. У предговору Законика Стефана Душана који је издао наш велики историчар и академик Стојан Новаковић, а које је 2004. године доживело фототипско издање,  између осталог, о овом правном кодексу Михаљчић каже: “Законик Стефана Душана цара српског, јединствен је правни споменик средњег века не само у Србији него и у осталим словенским земљама. Наш најпознатији извор писан је на народном, старосрпском језику, док су кодификације Душанових савременика, пољског краља Казимира III, чешког краља Карла IV и угарског краља Лудвига I писане латински.” (Стојан Новаковић, Законик Стефана Душана, цара српског, 1349-1354, Београд, 2004, 7)

Душанов законик је најколосалнији правни кодекс тога времена у Европи, као и најпознатији и најзначајнији писани историјски извор и правни документ о епохи владавине Стефана Душана. Он представља оригинално дело српске правне науке, које је оставило дубок траг у животу нашег народа. Законик цара Стефана Душана “је најважнији споменик српског права … он се с правом сматра својеврсним уставом средњовековне српске државе.” (Историја српског народа I, друго издање,Београд, 1994, 565, Д. Богдановић)

Нажалост, није сачуван оригинал Душановог Законика, већ само његови преписи, али се  претпоставља да је његов текст био исписан на дугачком свитку са висећим златним царским печатом. До сада је познато 25 рукописа (преписа) Душановог законика, од којих је 24 сачувано до данас. Они су настали у периоду од 14. до 19. века. Преписи Законика цара Стефана Душана добијали су називе по местима где су пронађени или по истраживачима и научницима који су их пронашли и изучавали. У најстарије преписе спадају: Струшки – који потиче са краја 14. века, а затим Атоски, Бистрички, Барањски, Хиландарски, Ходошки, Студенички и Призренски препис, који су настали у 15. веку. Сачувани рукописи обично су здружени са још неким законским зборницима, као што су Јустинијанов закон и Синтагма Матије Властара. У Народном музеју у Београду чува се тзв. Призренски препис Душановог законика настао у 15. веку (Др Милош Благојевић, Србија у доба Немањића ‒ од кнежевине до царства:1186-1371, Београд 1989).

Призренски препис Душановог законика

Поделите вест

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on print
Share on email