У сусрет Видовдану, једном од најзначајнијих датума у историји нашег народа, Светосавље и Удружење чланова и пријатеља Матице српске – Петровград/Зрењанин су у петак, 6. јуна 2025. године у 18 часова, у Барокној сали Скупштине града уприличили предавање под називом „ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ – СРПСКИ ВЛАДАР И ВЕЛИКИ ЖУПАН ТОРОНТАЛСКЕ ЖУПАНИЈЕ“ – о животу и значају ове изузетне личности, не само за српски народ, већ и за наш град.
На трибини су говорили: Милан Бјелогрлић, председник Удружења чланова и пријатеља Матице српске Петровград/Зрењанин, Драгана Јовановић, професорица историје у Зрењанинској гимназији и и Ненад Гугл, професор српског језика и књижевности и књижевник.
Том приликом Милан Бјелогрлић је прочитао ИНИЦИЈАТИВУ за подизање споменика ДЕСПОТУ СТЕФАНУ ЛАЗАРЕВИЋУ.
„У историјским изворима налазимо да се први помен нашега града јавља 1332 године. Већ седамдесетак година касније, на самом почетку петнаестог века, за Великог жупана Торонталске жупаније у Бечкереку краљ Жигмунд именује Деспота Стефана Лазаревића.
A ко је био Деспот Стефан Лазаревић? Син кнеза Лазара, Стефан Лазаревић, управљао је Српском државом када је било најтеже, одмах после Косовске битке, у време несређених политичких и економских прилика. Као син светитеља, епског цара, Косовског Лазара, још као младић усвојио је витешки морални кодекс и стекао, за оно време, завидно образовање, у првом реду на двору од мајке Милице и рођаке Јефимије, као и читањем разних књига које се допремају за њега. Упоредо са ратничким вештинама учио је класичне језике и преводио светоотачке, богослужбене, историјске и медицинске књиге и рукописе. Упознао је хеленску и византијску, па и европску историју и културу.
Као учен и разборит владалац мале вазалне државе, као неустрашиви ратник и витез над витезовима, као заштитник прогнаних и уцвељених, градитељ, просветитељ, преводилац и песник, надвисивао је најуздигнутије главе и владаре свог доба.
Премда двоструки вазал, турски и угарски, усправио се деспот између Истока и Запада, и својим говором и делом изазивао поштовање и дивљење, као витез и државник. Као изузетно мудар владар успео је да створи стабилну државу која се простирала од Дунава до Скадра и Јадранског мора. Био је државник и ратник већи од свих који су пре и после њега били на владарском трону. Србијом је управљао од 1392. до 1427. године. Усправио је ојађену Србију, подизао је нове и обнављао разрушене градове и тврђаве. Београд је постао нова престоница Србије. Зидао је цркве и болнице, Каленић и Манасија су истински драгуљи упоредиви са најблиставијим лаврама Милутинова доба и најзнаменитијим храмовима европског сакралног градитељства.
Установио је и на бојишту прославио српску војску. Ратовао је и за себе и за друге Увео је ред и поштовање хијерархије у држави и у цркви, да се у свему и свагда по достојанству одаје част чину. Преузимао је и од других народа све добре обичаје.
Како је Србија била у вазалском односу према Турској он је са својим оклопницима ратовао на страни Турака против Угарске у биткама на Ровинама, а потом у битци код Ангоре. Ту је Стефан запажен као храбар и обучен ратник и прави витез. Угарски краљ Сигисмунд Луксембуршки, упамћен као краљ Жигмунд, не пропушта прилику да овог српског витеза приволи, са бројним уступцима и даровима, на вазалски однос са Угарима.
Војно-политички савез између угарског краља Жигмунда и српског деспота Стефана Лазаревића успостављен је након битке код Ангоре, најкасније почетком 1404. године. Приликом прихватања вазалских односа према Жигмунду, деспот Стефан је добио Београд и Мачву, а касније, у циљу учвршћења савеза, угарски краљ му је доделио и многобројна добра широм Угарске.
Успостављањем, или обнављањем, Витешког реда змаја, тада највишег европског одличја, 1408. године објављена је повеља реда, а између 24 изабрана, највећа европска витеза међу првима је име Деспота Стефана Лазаревића ! Управо у то време, тих година, за Великог жупана Торонталске жупаније, у Бечкереку, именован је Деспот Стефан Лазаревић !!!
Осим српско словенског, на коме је читао и писао, добро је познавао и грчки. Много је путовао и многе је земље видео и многе владаре упознао и при томе увек мислио на свој народ и своју земљу, да је изгради, учврсти, културно уздигне и утемељи на дуже време. Подиже Београд и сели престоницу у њега.
Стефан Лазаревић није био само читалац добрих књига и заљубљеник у библиотеку већ је и сам писао. Подизао је манастире и отварао школе по манастирима чији је задатак био да се описмењавају млади, да се преписују старе књиге и са страног језика преводе на српскословенски. Био је заљубљеник у све врсте уметности, а стварао је и сам уметничка, песничка дела. Написао је “Похвално слово кнезу Лазару” затим “Натпис на мраморном стубу на Косову”. Свој песнички дар Стефан Лазаревић је испољио и у низу повеља.
Овај загонетни самодржац и песник пише “Слово љубве” (1409), своју песничку, духовну и душевну опоруку. Ова посланица је лирска химна љубави са основном поруком: – Оно што оштровидни ум сагледати не може, Љубав превасходи !
Дакле, пролази 620 /шест стотина и двадесет година/ како је у нашем Граду као Велики жупан Торонталске жупаније било уписано име Деспота Стефана Лазаревића. Након толико векова и година ни данас не постоји свест о значају ових историјских догађаја и чињеница, а у лози српских владара нема блиставијег имена, па нека му заблиста и спомен обележје у овом граду.
У посланици “Слово љубве” написао је писмо и песму нудећи разумевање, праштање и помирење. Тим Словом је крунисао свој живот и дело које остаје путоказ и за нас, за данас и за будућа времена.
У писаним траговима, у историјском ткању, нема лепшег и значајнијег симбола витештва, државотворности и културе са којим би узвисили прошлост нашега града. Само га треба препознати. Узвисимо се и ми. Подигнимо главе увис. То је најбитнија порука коју би и данас свако од нас требало да следи. Свет засићен конфликтима и мржњом ни добра дела не могу спасити. Може разумевање, праштање и помирење. И љубав, која је глава свакој врлини.“
Милан Бјелогрлић