Хришћански празник светих апостола Петра и Павла је један од најзначајних апостолских, али и верских празника током црквене календарске године. Посебно поштовање према овим апостолима датира још из доба раног хришћанства, дакле још из доба Цркве у времену Римског царства. Многе ранохришћанске фреске, осим општих хришћанских фресака из ранохришћанског периода, садрже и најраније фрескописе ових апостола Цркве Христове. Њихова заједничка делатност са задатком ширења хришћанске вере међу европским народима тадашњег Римског царства оставила је искрено поштовање као и поверење у њихову молитвену заступничку улогу, и у молитвеном богословљу Цркве и у култури нашег православног српског народа. Зато се апостоли Петар и Павле често иконопишу у молитвеном приказу покрај иконе Господа Исуса Христа, или као два искрена пријатеља који у рукама држе приказ Цркве као храма – символичка порука да су својом апостолском делатношћу пружили основ за ширење Христове јеванђелске науке у целом свету (васељени).
Свети апостол Петар је био пореклом из северног Израела, Галилеје, син Јонин и брат светога апостола Андреја који је први кренуо да следи Христа. По занимању био је скроман рибар, као и многи становници Галилеје тог времена (први век хришћанске ере), нарочито због близине Галилејског језера које је пружало посебну погодност за бављење риболовом. Почео је да следи Господа Христа након једног од његових чудеса која је Господ учинио у Галилеји. Током Христове троипогодишње месијанске делатности у израелској земљи, Петар је непосредно био са Христом и сведок Његовог учења, делâ и чудесâ. Можемо рећи да је био један од најближих Христових сарадника који је показао велику љубав према Господу Христу. Када су људи у Израелу чули за многобројна Христова чудеса, нарочито за исцељења болесних и немоћних људи, народ је био одушевљен Христовом мисијом. На Христово питање упућено дванаесторици апостола “Шта ви мислите, ко сам ја?“, прво је одговорио апостол Петар, рекавши: “Ти си Христос, Син Бога живога.“ Након Христовог славног Васкрсења, и након вести да је Христос васкрсао, Петар је отрчао заједно са апостолом Јованом на гроб где је лежало Христово тело, уверивши се да је гроб празан, и да је Христос након Великог Петка и Суботе, васкрсао у рано недељно јутро. Након што је Господ послао благодат Светога Духа апостолима у Јерусалиму, Петар је почео да сведочи хришћанство са великом храброшћу по скоро целом римском Медитерану: у Палестини и Малој Азији, у Илирику (делу јужнословенских земаља) и Италији. Господ га је прославио тиме што му је дао дар да чини чудеса: исцелио је многе болеснике, васрсавао преминуле, чак и поред његове сенке оздрављали су многи болесници. Његова последња апостолска делатност везана је за Италију где је отишао да подржи прве хришћане за време прогона од безбожног цара Нерона. Због своје хришћанске вере, био је ухапшен и осућен од стране Неронове власти. Мученички је пострадао у граду Риму, као жртва Неронових прогона римских хришћана. Примио је венац и апостолске и мученичке славе на небесима и постао небески молитвеник за хришћански свет. У тексту Библије, апостол Петар је написао своје саборне Посланице.
Свети апостол Павле, или Савле из града Тарса, био је учитељ у израелском народу који је врло добро познавао Свето Писмо Старог Завета. Али, недостајала му је просвећеност и хришћанском вером, те није у почетку разумевао рани хришћански покрет. Библија извештава да је до промене размишљања код апостола Павла дошло приликом једног његовог пута за град Дамаск: Павле је имао визију Васкрслог Христа и чуо да му се Он обраћа. Од тада за Савла, односно Павла, почео је нов начин живота: од јеврејског учитеља он је постао храбри проповедник хришћанске вере, заједно са осталим апостолима. Своју апостолску делатност испунио је љубављу према Христу и народу Божјем – Цркви. Нарочито се залагао да чланови народа Божјег могу постати сви људи, из свих народа света, а не само Израелци. Ово питање је решио апостолски сабор у Јерусалиму, где је решено да Цркви могу да приступе и они људи који нису израелског порекла, са довољним примањен свете тајне Крштења. Проповедао је хришћанство по целом Медитерану, у јужнословенским крајевима боравио је у Далмацији. Свети апостол Павле је такође мученички пострадао за време прогона хришћана у Риму, од злогласног цара Нерона, примивши венац мученичке славе. У тексту Библије написао је многе Посланице за хришћанске вернике – хришћанима на југоистоку Европе, на пример, хришћанима у Солуну и Коринту, Малој Азији као и у Италији, то јест хришћанима у Риму.
Наша помесна, света Српска Православна Црква прославља празник светих апостола Петра и Павла 12. јула (то јест 29. јуна, по старом календару) током црквене календарске године.
Тропар (црквена песма) светим апостолима:
Првопредстојатељи апостолâ, и учитељи васељене,
молите Владара свих (Господа Христа), да дарује васељени мир,
и душама нашим велику милост.
др Илија Марчетић,
православни теолог