„Преобразио си се на гори Христе Боже наш, показавши ученицима својим славу своју онолико колико они могаху. Нека засија и нама грешнима светлост Твоја вечна, молитвама Богородице, Светлодавче, слава Теби!“ После откривења светлости и небеске славе која их је обасјала на гори Тавору, Свети Апостоли Петар, Јаков и Јован су заћутали! Њих тројица који су симбол трију хришћанских врлина – вере, наде и љубави, заћутали су у тим тренуцима и у тишини срца су молитвено стајали пред Господом. У историји хришћанске Цркве постојао је један духовни покрет који се звао исихазам и који је заговарао управо то молитвено тиховање, исихију, на које нас је позвао сам Господ Исус Христос, који се често одвајао од ученика и насамо молио. Свети Оци су нам на основу свог молитвеног искуства предали образац Исусове Молитве која гласи „Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј ме грешнога!“ Свети Григорије Палама, један од отаца који је у четрнаестом веку био носилац овог покрета тиховатеља, молио се речима: „Господе просветли таму моју!“
Господ се јављао у Старом Завету као Живи Бог, али Мојсије није могао видети Бога у оној мери у којој нам се он открио у лицу Господа Исуса Христа и у мери у којој се он открива у Цркви Божијој. Не постоји више непремостива раздаљина између невидљивог и видљивог, јер онај који је невидљив постао је видљив људским очима, видљив очима човекове вере. Постао је видљив Апостолима и зато Свети Апостол Јован Богослов каже: „Што смо видели очима својим и што смо опипали рукама својим, то сведочимо и објављујемо.“ Ако сунце које је створено тако блиставо сија, каква ли је тек онда нестворена Светлост Божија?! Ми ту светлост примамо у Цркви, на Светој Литургији, када после Светог Причешћа благодарно певамо:„Видесмо Светлост истиниту, примисмо Духа Небескога“, исповедајући да смо у Литургији видели и искусили Светлост Божанску, да смо примили Тело и Крв Господњу и постали причасници Божанске Светлости и Живота. Та Светлост посебно исијава из Светих Угодника Божијих. Ореол око главе Светитеља који је иконографски приказ управо те Светлости, говори нам да је човек, свако од нас, призван на обожење и спасење, на примање те нестворене Божанске Светлости. И данашњи човек у овом хаотичном времену је такође призван и позван да се преобрази у Христу. И данас се Бог такође јавља у Цркви својој и све нас освећује, као и пре више од две хиљаде година, када је засијао на Гори Тавору. Нека би дао Преображени Господ да никада својим гресима и преступима не одступимо од истинске Светлости Његове и да свагда врлинским животом и покајањем избегавамо адску таму греха и страсти, а Њему нека је слава и хвала у векове векова. Амин!
Протојереј др Нинослав Качарић
На даншњи дан – Преображење господње, постоји веровање да се о овом празнику целокупна природа преображава. Преображава се лист у гори и камен у води, лишће почиње да жути и опада, а вода бива хладнија, па се каже: „на Преображење се и небо, у глуво доба ноћи, три пута преображава“ или „Преображава се и вода и гора“. У народу се сматра да је Преображење дан када се последњи пут купа у рекама, јер се за овај празник везује и смена годишњих доба.
Велики број православних храмова у Србији посвећен је овом празнику. Међу њима су најпознатије цркве Преображења у Београду, Панчеву, Сокобањи, Смедеревској Паланци и преображењски манастир у Овчару – српској Светој Гори. У православним храмовима се на Преображење износи и благосиља нови род грожђа, које се према православном српском обичају, први пут једе на овај празник.