У Народном музеју Зрењанин, 24. маја са почетком у 19 часова одржана је Свечана академија поводом Дана Ћирила и Методија – Дана словенске писмености и културе. Свечаност је започела Химном Светом Сави, коју је извела Васкрсија Ковачевић, ученица II разреда Средње музичке школе „Јосиф Маринковић“ .
На самом почетку, секретарка Светосавља Владислава Ињатов је подсетила да се Дан Ћирила и Методија обележава и као Дан словенске писмености и културе, у знак сећања на словенске просветитеље Ћирила и Методија, осниваче словенске књижевности и творце првог словенског писма – глагољице. Апострофирала је да је Дан Ћирила и Методија као државни празник у Србији установљен 2019. године, одлуком Владе Републике Србије, а на иницијативу Министарства културе и информисања. Одлуку су подржали Матица српска, Српска првославна црква и Филолошки факултет у Београду. Увођењем овог празника Република Србија се придружила групи словенских држава (Русија, Украјина, Пољска, Северна Македонија, Бугарска, Чешка и Словачка), које обележавају овај важан датум у историји словенских народа. Нагласила је и да је Српска православна црква уврстила овај празник у заповедне светковине, и да је он обележен црвеним словом у православном црквеном календару.
Након тога присутнима се обратио и Драган Видаковић, председник организације Светосавље, који је поздравио све присутне традиционалним светосавским поздравом „Да живимо сви у слози Свети Саво ти помози“ и захвалио се свима што су се одазвали позиву Светосавља да се на свечани начин обележи овај веома значајан празник. Подсетио је да је Светосавље одлучило још 2019. године, када је овај празник установљен, да да допринос обележавању овог празника, тиме што ће организовати пригодне културне догађаје у нашем граду и указивати на његов значај.
„За нас се значај састоји управо у томе чему је посвећен овај празник, а он је посвећен словенској писмености и култури. Култури која нас спаја и обједињује, која нас подсећа да водимо рачуна о томе какав ћемо траг оставити у времену генерацијама које долазе иза нас. Култури која нас мотивише на стваралаштво, оно на шта нас и Бог, наш небески отац, стално позива. Са друге стране, писменост и описмењавање је наша насушна потреба и у овом времену и овде се ваља подсетити опомињућих речи нашег Светог и великог владике Николаја Велимировића који је 30-тих година прошлог века, предосећајући надолазећа тешка времена и прибојавајући се како ће се наш народ у њима снаћи, говорио: „Уби нас непросвећеност!“ Чини нам се да и после толико година ево безмало пуног века, иста мука мучи наш народ, тако да нам просвећивања никад није доста…“, истакао је Видаковић.
Беседу поводом Дана Ћирила и Методија – Дана словенске писмености и културе, протојереј др Нинослав Качарић, парох при храму Ваведења Пресвете Богородице у Зрењанину и доцент на Академији Српске православне цркве за уметност и конзервацију у Београду, завршио је молитвом: „О, преславни народа словенских учитељи и просветитељи, свети равноапостолни Методије и Кириле, к вама, као деца ка оцу, светим учењем и списима вашим просвећени и у вери Христовој утврђени, сада усрдно притичемо и са скрушеним срцима нашим се молимо. Ако и завете ваше, као деца не усвојисмо, не сачувасмо, и да угађамо Богу како учисте, не трудисмо се, и од једномислија и љубави према словенима, као браћи у вери и по телу, како сте нам добро завештали, отпадосмо, као у давнини за време живота вашег неблагодарне и недостојне нисте одбацили, но добром им за зла узвраћасте, тако и сада, не одбаците молитве, грешних и недостојних слугу ваших, но, као они који имају велику смелост пред Господом, приљежно Га молите, да нас упути и обрати на пут спасења, расправе пак и раздоре, који су изникли међу једноверном браћом, умирите, отпале опет ка једномислију приведите и да сви ми будемо сједињени у једном духу и љубави у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Јер знамо, познато нам је, да много може да помогне молитва праведника код милосрдног Владике, ако се и за грешне људе приноси. Не оставите нас, ради грехова наших, сетну и недостојну децу вашу. Паства ваша од вас сабрана, а сада непријатељством раздељена и саблазнима од иноверних прелешћена, умањи се, од мислених вукова гоњене, овце ваше словесне се растурише. Дарујте нама, вашим молитвама, да будемо ревносни православци, да православљем загревани, отечаска предања добро сачувамо, устав и обичаје црквене да се трудимо да одржимо, да се удаљавамо од сваког лажног учења и тако да се трудимо живећи богоугодним животом на земљи, и да се живота рајског на небесима удостојимо, и тамо са вама заједно Владику свих, у векове векова, у Тројици Јединога Бога прослављамо. Амин!”
Након беседе, уследило је веома надахнуто излагање Ненада Гугла, професора српског језика и књижевности и књижевника из Београда.
„Велика ми је част што имам прилику да вам се обратим вечерас. Изразио бих велику захвалност свима вама који сте издвојили своје време и дошли вечерас овде. Такође, велику захвалност дугујем Светосављу и свом пријатељу Драгану Видаковићу на чији позив сам и дошао и хвала оцу Нинославу на овако дивној беседи. Мој први сусрет са Ћирилом и Методијем је био јако интересантан. Читао сам на факултету књигу којасе зове „Преглед српске књижевности“. Прва сцена у тој књизи описује први тренутак у српској књижевности. Павле Поповић, аутор то овако описује: „Два Грка стајалу су и под трепетом свеће смишљала су словенска слова у околини Солуна“. То је први тренутак српске књижевности и то је сам почетак у једном уџбенику. Обично уџбеник и даје одређене информације, али овако написан почетак једног не може да се никад заборави. Тако се заправо родила наша књижевност и на неки начин наша култура. У каквој су позицији били наши преци пре делатности Светог Ћирила и Методија, најбоље је дефинисао Шекспир у свом „Хамлету“ када каже: „Могу да будем заробљен у орахову љуску, а да истовремено будем уверен да сам краљ бескрајног простора“. Наши преци, живећи у паганству, били су заробљени у орахову љуску, али са друге стране имали су, као и сваки народ, осећај тог потенцијала, бескраја који је треперио у њима. Нису могли да ослободе тај потенцијал све док нису дошли Ћирило и Методије и донели им веру и писмо, два најзначајнија алата за ослобађање потенцијала…“, рекао је Гугл, апострофирајући да су солунска браћа између осталог заслужна за нашу веру, језик и национални идентитет.
Свечаност је завршена одломцима из Завештања Стефана Немање о језику, које је говорила Софија Ћоровић, ученица VII разреда Основне школе „2.октобар“ из Зрењанина.
„ Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?
Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.
Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.
Знај, чедо моје, да ти битка између језика не траје дан два, као битка међу војскама, нити годину две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два. Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа.
Човек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља, било да то мора.
Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада.
Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увек иста с обе стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.“
У Зрењанину/Петровграду, 24. маја 2022. године
