Званични грб и застава уједињене Срспке Православне Цркве
Стварањем државе Јужних Словена 1918. године отворен је процес друштвене интеграције Срба (интеграције која је већ постојала и у самосталној српској држави), али је истовремено настала потреба и за српским духовним јединством, што је једино могло да буде постигнуто обједињавањем у једној Цркви. Све до ратова за национално ослобођење и уједињење ( балкански ратови и Први светски рат и), православни Срби били су расејани у неколико црквених области. Митрополија Србије обухватала је Краљевину Србију и била је аутокефална. Карловачка митрополија, обухватала је све православне Србе у Војводини, Хрватској и Славонији, као и Црногорско-приморска митрополија која је обухватала Краљевину Црну Гору. Српска Црква у Босни и Херцеговини, потпала је 1878. године под јурисдикцију Цариградске Патријаршије. Далматинска црквена област под аустријском управом је била у саставу Буковинско – далматинске митрополије, која је, поред Срба, обухватала и Русине и Румуне, и такође је била под управом Цариградске Патријаршије. Црквене области у Старој Србији и Македонији припадале су такође Цариградској Патријаршији. Али, после 1912. и 1913., односно 1919. године, када су бугарски и грчки епископи напустили ове епархије, оне су ушле у састав Београдске Архиепископије, но њихов статус је у односу на Цариград формално остао нерешен.
У новој заједничкој држави Јужних Словена, ослањајући се на догматска и канонска начела, те црквене области самостално су се развијале. Први наговештаји за уједињење у једну Српску Православну Цркву стизали су и из Црне Горе и српске Војводине. Епископи из свих ових црквених области окупљају се крајем децембра 1918. године у Сремским Карловцима. Крајем маја наредне године идеја о уједињењу Цркве је и озваничена изјавом архијерејâ у којој се „изриче административно, духовно и морално уједињење свих црквених области“. Значајну улогу у уједињењу српских православних црквених области имао је и регент Александар Карађорђевић. Он не само да је давао подршку овом процесу него је био и њен заступник. Овакав Александров однос многи су тумачили његовом религиозношћу као и мисао о томе да је Црква духовна ризница која ће повезати све Србе без обзира на њихове политичке и страначке разлике и друге поделе.
Код Александра је био присутан још један значајан мотив који нам може деловати веома занимљив. После такозване “бољшевичке револуције“ и страдања Руске Православне Цркве од стране марксиста, и угрожавања Цариградске Патријаршије од стране Турске, регент Александар је сматрао да Српска Црква треба да постане помесна Црква која ће бити духовни бедем целог светског Православља. Због тога одлука о јединству СПЦ у писменој форми уручена је тек после избора новог патријарха у Цариграду, Мелетија IV, 1922. године. Међутим, вођство српских епархија није чекало на тај документ и одмах по договору са Цариградом, средином јуна 1920. године, регент Александар донео је указ којим је признато уједињење Српске Православне Цркве, а проглашење Патријаршије је заказано за 12. септембар. Тих дана у Сремским Карловцима одржана је и конференција свих епископа из целе државе, конференција која је проглашена архијерејским сабором, и на коме је проглашено васпостављање Српске Патријаршије. Целисходно је истаћи и да су Краљевина Југославија као и Српска Црква омогућили су руској црквеној емиграцији да Сремски Карловци постану духовно средиште свих избеглих Руса у Европи.
Први корак ка уједињену СПЦ учињен је, дакле, већ након стварања Краљевине СХС, децембра 1918. године, када је у Сремским Карловцима под председништвом митрополита Србије и архиепископа београдског Димитрија Павловића одржана прва конференција српских православних епископа обласних Цркавâ. Тада је саопштена жеља свих присутних архијереја за уједињењем, као и жеља да се уједињеној Српској Цркви придружи и Српска Црква у Црној Гори. Жељу митрополита Димитрија за уједињењем, исказану само усмено на конференцији, потврдио је 1919. године Свети архијерејски сабор Београдске Митрополије, да би потом, у Београду, била одржана друга конференција која је донела одлуку којом је изражено “духовно, морално и административно јединство свих српских православних црквених области.“ Цариградска Патријаршија је дала сагласност да се све црквене епархије, које су раније биле под њеним управљањем, и које су се након проглашења Краљевине СХС нашле у новој држави, ослободе дотадашње цариградске јурисдикције и присаједине у “свету аутокефалну и уједињену Православну Српску Цркву“. Касније је Цариградска Патријаршија дала и Томос о ослобађању јурисдикције ових епархија и Канонско писмо о уздизању Српске Цркве у степен Патријаршије. Престолонаследник Александар је у име краља Петра Карађорђевића признао 17. јуна 1920. године црквено уједињене. Избор првог Патријарха уједињене и обновљене Српске Цркве, Његове Светости знаменитог Патријарха Српског, Димитрија Павловића, извршен је на седници Светог архијерејског сабора, одржаног у Београду 1920. године.
Добробитно је у најважнијим цртама изнети и најзначајније моменте мисионарског рада обновљене Српске Цркве за време патријарашке службе Патријарха Димитрија Павловића. Отворена је Монашка школа у манастиру Раковици, и 1920. године дат је виши полет и значај раду Богословског факултета Београду чија одлука о оснивању је донета 1905. године, и који је 1926. године покренуо свој научни часопис Богословље. Раде богословије – средње богословске школе, на пример, у Београду, Сремским Карловцима, Призрену, и такође су радиле и богословске школе у Сарајеву и Битољу. Покренути су и многи верски часописи, периодична издања, листови, објављене су многе књиге, образовне и научне. Редовно излазе у том периоду: Гласник Српске Патријаршије, Весник Српске Цркве, Глас Цркве, Хришћанско дело, Хришћанска мисао, а овде треба додати и издања Православне народне хришћанске заједнице у Крагујевцу, чије књижице су у многоме допринеле верском образовању човека за време Краљевине Југославије.
Др Илија Марчетић,
православни теолог
