Untitled-1 copy

Уједињене или васпостављање Српске Православне Цркве 1920. године

Званични грб и застава уједињене Срспке Православне Цркве

    Стварањем државе Јужних Словена 1918. године отворен је процес друштвене интеграције Срба (интеграције која је већ постојала и у самосталној српској држави), али је истовремено настала потреба и за српским духовним јединством, што је једино могло да буде постигнуто обједињавањем у једној Цркви. Све до ратова за национално ослобођење и уједињење ( балкански ратови и Први светски рат и), православни Срби били су расејани у неколико црквених области. Митрополија Србије обухватала је Краљевину Србију и била је аутокефална. Карловачка митрополија,  обухватала је све православне Србе у Војводини, Хрватској и Славонији, као и Црногорско-приморска митрополија која је обухватала Краљевину Црну Гору. Српска Црква у Босни и Херцеговини, потпала је 1878. године под јурисдикцију Цариградске Патријаршије. Далматинска црквена област под аустријском управом је била у саставу Буковинско – далматинске митрополије, која је, поред Срба, обухватала и Русине и Румуне, и такође је била под управом Цариградске Патријаршије. Црквене области у Старој Србији и Македонији припадале су такође Цариградској Патријаршији. Али, после 1912. и 1913., односно 1919. године, када су бугарски и грчки епископи напустили ове епархије, оне су ушле у састав Београдске Архиепископије, но њихов статус је у односу на Цариград формално остао нерешен.

    У новој заједничкој држави Јужних Словена, ослањајући се на догматска и канонска начела, те црквене области самостално су се развијале. Први наговештаји за уједињење у једну Српску Православну Цркву стизали су и из Црне Горе и српске Војводине. Епископи из свих ових црквених области окупљају се крајем децембра 1918. године у Сремским Карловцима. Крајем маја наредне године идеја о уједињењу Цркве је и озваничена изјавом архијерејâ у којој се “изриче административно, духовно и морално уједињење свих црквених области”. Значајну улогу у уједињењу српских православних црквених области имао је и регент Александар Карађорђевић. Он не само да је давао подршку овом процесу него је био и њен заступник. Овакав Александров однос многи су тумачили његовом религиозношћу као и мисао о томе да је Црква духовна ризница која ће повезати све Србе без обзира на њихове политичке и страначке разлике и друге поделе.

Код Александра је био присутан још један значајан мотив који нам може деловати веома занимљив. После такозване ”бољшевичке револуције” и страдања Руске Православне Цркве од стране марксиста, и угрожавања Цариградске Патријаршије од стране Турске, регент Александар  је сматрао да Српска Црква треба да постане помесна Црква која ће бити духовни бедем целог светског Православља. Због тога одлука о јединству СПЦ у писменој форми уручена је тек после избора новог патријарха у Цариграду, Мелетија IV,  1922. године. Међутим, вођство српских епархија није чекало на тај документ и одмах по договору са Цариградом, средином јуна 1920. године, регент Александар донео је указ којим је признато  уједињење Српске Православне Цркве, а проглашење Патријаршије је заказано за 12. септембар. Тих дана у Сремским Карловцима одржана је и конференција свих епископа из целе државе, конференција која је проглашена архијерејским сабором, и на коме је проглашено васпостављање Српске Патријаршије. Целисходно је истаћи и да су Краљевина Југославија као и Српска Црква  омогућили су руској црквеној емиграцији да Сремски Карловци постану духовно средиште свих избеглих Руса у Европи.

    Први корак ка уједињену СПЦ учињен је, дакле, већ након стварања Краљевине СХС, децембра 1918. године, када је у Сремским Карловцима под председништвом митрополита Србије и архиепископа београдског Димитрија Павловића одржана прва конференција српских православних епископа обласних Цркавâ. Тада је саопштена жеља свих присутних архијереја за уједињењем, као и жеља да се уједињеној Српској Цркви придружи и Српска Црква у Црној Гори. Жељу митрополита Димитрија за уједињењем, исказану само усмено на конференцији, потврдио је 1919. године Свети архијерејски сабор Београдске Митрополије, да би потом, у Београду, била одржана друга конференција која је донела одлуку којом је изражено ”духовно, морално и административно јединство свих српских православних црквених области.”  Цариградска Патријаршија је дала сагласност да се све црквене епархије, које су раније биле под њеним управљањем, и које су се након проглашења Краљевине СХС нашле у новој држави, ослободе дотадашње цариградске јурисдикције и присаједине у ”свету аутокефалну и уједињену Православну Српску Цркву”. Касније је Цариградска Патријаршија дала и Томос о ослобађању јурисдикције ових епархија и Канонско писмо о уздизању Српске Цркве у степен Патријаршије. Престолонаследник Александар је у име краља Петра Карађорђевића признао 17. јуна 1920. године црквено уједињене. Избор првог Патријарха уједињене и обновљене Српске Цркве, Његове Светости знаменитог Патријарха Српског, Димитрија Павловића, извршен је на седници Светог архијерејског сабора, одржаног у Београду 1920. године.

    Добробитно је  у најважнијим цртама изнети и најзначајније моменте мисионарског рада обновљене Српске Цркве за време патријарашке службе Патријарха Димитрија Павловића. Отворена је Монашка школа у манастиру Раковици, и 1920. године дат је виши полет и значај раду Богословског факултета Београду чија одлука о оснивању је донета 1905. године, и који је 1926. године покренуо свој научни часопис Богословље. Раде богословије – средње богословске школе, на пример, у Београду, Сремским Карловцима, Призрену, и такође су радиле и богословске школе у Сарајеву и Битољу. Покренути су и многи верски часописи, периодична издања, листови, објављене су многе књиге, образовне и научне. Редовно излазе у том периоду: Гласник Српске Патријаршије, Весник Српске Цркве, Глас Цркве, Хришћанско дело, Хришћанска мисао, а овде треба додати и издања Православне народне хришћанске заједнице у Крагујевцу, чије књижице су у многоме допринеле верском  образовању  човека за време Краљевине Југославије.


Др Илија Марчетић,
православни теолог

Поделите вест

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on print
Share on email