redakcija-133_r

Видовданска беседа 2017.

Поштовани градоначелниче, часни оци, уважени директори установа културе, угледни привреднициокупљени око „Светосавља“, драга браћо и сестре.

Сабрали смо се данас у част Видовдана, нашег највећег националног празника и крајеугаоног камена нашег идентитета, а у спомен светог великомученика косовског, у Христа Бога благоверног самодршца све српске земље, кнеза Лазара и његових неустрашивих витезова. Благодарећи управо видовданској идеологији, српски народ успео је преживети мучне векове ропства под иноверним освајачима.Борба и голготско страдање на Косову пољу 1389. године резултовали су Васкресењем. Опчињени етиком косовских јунака и несаломивом вером у свесрпско васкрсење, Срби су осветили Косово 1912. године, да би потом Гаврило Принцип својим пуцњем на Видов-данак 1914. године заковао први ексер у ковчег Аустро-Угарске монархије, која је носећи маску просветитељства, хиљадугодишње културе, толеранције и верске сношљивости заправо била тамница народа.

О Косовској бици, као вододелници српске историје много се истраживало и писало, те је стога фактографија одавно позната: слабија страна храбро се супротставила надмоћнијем непријатељу; битка у којој су погинула оба владара означила је почетак вазалног положаја средњовековне српске државе према Османском царству. Тада смо, изгубивши телесну слободу научили да ценимо и изграђујемо духовну.

Међутим, питање које вековима провејава и које се у наше време изнова поставља јесте : због чега и из којих побуда се кнез Лазар одлучио на отворену конфронтацију са Османлијама која је од боја на Дубравици 1381. и Плочнику 1386. године била безнадежна.

Смисао отпора налазимо у кнежевој беседи у предвечерје битке: боља нам је смрт у подвигу неголи живот у срамоти, боље нам је смрт од мача примити него плећа непријатељима нашим подати.Слобода је дакле онај јеванђеоски многоцени бисер, који је толико непроцењив и вредан да за њега не треба само живети, већ и живот дати.У тој слободитела и духа у коју смо погружени христијанизацијом у временима Ћирила и Методија и касније Светог Саве развила се једна особена и по многим карактеристикама самобитна српска култура, која је шире гледано била део византијског цивилизацијског круга.

Косовска битка превазилази, дакле, оквире феудалног сукоба и поприма одлике верског рата и сукоба две идеје.Кнез Лазар и његова благочестива војска бранили су право на самобитност и сопствени пут кроз историју, идеје које су постојале од праскозорја цивилизације, које су Срби баштинили, и коју је касније најбоље разрадио један он најзнаменитијихсловенофила, Николај Данилевски.

У јеку убрзане мондијализације, са стране света на којој залази сунце и која је, по речима Достојевског одавно постала гробље идеја,почели су да стижу гласови о потреби да погазимо наше колективно сећање и усвојимо нови идентитет, чиме би се од опскурне, како кажу,бизантске прошлости окренули капрогресу и новом, просвећеном друштву будућности. Наши бесмртни преци предвођени Светим Савом и светим кнезом Лазаром позивају нас на лични и колективни, свенародни подвиг.Њихови светли примери нас обавезују да са светосавском мудрошћу и видовданском одважношћу смело одбацимо духовно сужањство и вазални положај који нам се нуде. Борбу ћемо свакодневно и неуморно водити по кућама, у школама и на улицама. Бранићемо слатко православље, писати нашом ћирилицом, са поносом ћемо баштинити српску народну историју и никада нећемо одустати од нашег сопственог пута кроз историју, будно мотрећи да на том путу никога не повредимо и ожалостимо. То је континуитет косовског завета који се никада и ни по коју цену не сме прекинути, јер земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека.

Одужимо се таквим трудбеништвом небројеним видовданским јунацима који су пали од Косова до данас. Нека им је вечна слава!

Видовдан 2017.
Слободан Милин

Поделите вест

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on print
Share on email