
На Газиместану, Милан Ракић
Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!
И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем
Уважени гости, сви посетиоци и најбољи ученици града Зрењанина и општине Зрењанин,
Добар дан!
Ја сам своју беседу започела стиховима које сте сигурно препознали. То је песма На Газиместану Милана Ракића. Наставићу речима још једног нашег дипломате, нобеловца, који се, примајући Нобелову награду, искрено захвалио Нобеловом комитету што му је уручио највеће признање за књижевни рад. Препознали сте да говорим о Иви Андрићу.
Идући стопама наших великана, ја се искрено захваљујем Организацији Светосавље што је омогућила да ја данас стојим овде испред вас и поделим нека своја размишљања са вама данас.
Данас је Видовдан – Видов дан. Када укуцате на Википедији одредницу Видовдан, прво се појави да је то верски празник. Свети Вид је светац који је још од најранијих година хришћанства био познат. Кажу да је његов култ посебно постојао у средњем веку.
За Видовдан се везује Косовски бој па Видовдан прелази оквире цркве и постаје народни празник. Постаје симбол јунаштва, симбол чојства, части, храбрости, одлуке.
Зашто је данас важно и зашто је данас част стајати овде пред свима вама и на Видовдан говорити о Видовдану?
Управо зато што Видовнвдан подразумева све вредности које данас морамо да негујемо. Ја ћу их поновити да их никада не заборавимо. То је одлука пре свега, храброст, јунаштво, част.
Ви знате да је Косовски бој жив до дана данашњег, да је цар Лазар жив до дана данашњег.
Зашто је то тако?
Народни певач у народној епској песми каже да се цар Лазар определио за царство небеско. Царство небеско је вечно. Погледајте сада како је народни певач знао за моћ речи. Он је знао да историја догађај не може да дочара као што може песма, епска народна песма. И он каже, парафразирам, не наводим стихове, царе Лазо, имаш могућност да бираш – хоћеш ли се приволети царству небеском или царству земаљском.
Какве везе Косовски бој из 1389. године има са нама данас. Има – народни певач поручује да имаш могућност да бираш, ако желиш да бираш. Сад ћете се ви питати какав је то избор живети или погинути. Када размишљаш о томе да имаш избор, онда ти креираш свој живот, креираш стварност.
Колико сте пута данас чули и омладину и одрасле: “Јао, не може то тако. Ја не могу. Ја не знам стварно. Неко други је крив.“ Ови људи препуштају свој живот у туђе руке. Ако ти не знаш и не можеш, неко други ће ти креирати стварност.
Ми мамо избор. Цар Лазар је жив и дан-данас зато што је бирао царство небеско. Зато се догодио, према речима народног певача, тај страшни пораз на Кососву. Зато нам је он и дан-данас опомена. Не можеш да не можеш!
Неки наши преци су били у Косовској бици. Неки наши преци су учествовали у Албанској голготи, у Првом светском рату, у Другом светском рату. Неки наши преци су могли!
Мој деда је сам прешао пешице 465 километара у Другом светском рату као тифусар. Био је отписан, а он је хтео да живи. Глођао је опанке и јео кору са дрвета. Преживео је због синова од три године и годину дана које је оставио код куће, и због троје деце која су се родила након рата, међу њима најмлађа моја мама. Да он није преживео, ја данас не бих стајала пред вама.
Извините, шта ја тачно да кажем да не могу данас? У ери модерне технологије све нам је омогућено. Кликнемо и добијемо информације.
Царство небеско је метафорично царство данас. Бирате нешто што превазилази вас саме. Бирате вечност. Бирате мрвицу слободе више за своје потомке као што је бирао цар Лазар. Историјски гледано, знамо да су се на Косову пољу сукобиле две војске – једна од неколико стотина војника, друга од неколико хиљада војника. Иде се у свесну пропаст, али иде се са намером да се уради све што се може. Не бежи се, не покорава се. И зато је јако важно да запамтите – имате избор – да ли ћете седети испред телевизора, или ћете нешто лепо створити; да ли ћете појести чоколаду или ћете узети воће; да ли ћете отићи на трчање, на базен, или ћете отићи у кафић на два сата, три или пет дневно.
Сада ћу вам прочитати врло занимљиву шаљиву причу која свакако подсећа на видовдански избор без избора. Ту причу сам пронашла у књизи Јована Рајса, нашег суграђанина, којег лично познајем и који је написао књигу Опуномоћеник ућутканих. Топло вам препоручујем да је прочитате. Јован рајс је преживео Холокауст и био је у истом логору у којем је преминула Ана Франк. Да ли знате који је то логор? Тако је – Берген-Белзен. Он је преживео. Сетио се шаљиве приче коју је као мали слушао о томе како Јеврејин размишља о могућим излазима за себе. Наш мозак може да се подеси тако да у свакој ситуацији тражи нешто добро.
Прича се да ће бити рата. Јеврејин размишља о могућим излазима за себе:
“Ако не буде било рата, биће супер. Али ако буде рата, имам два излаза. Или ћу бити позван да служим војску или нећу.
Ако не будем позван, биће супер, Али ако будем, имам два излаза. Или ћу бити послат на фронт или ћу моћи да служим у позадини.
“Ако будем у позадини, биће супер. Али, ако ћу на фронт, имам два излаза. Или ћу бити рањен или нећу.
Ако не будем рањен, биће супер. Али ако будем био рањен, имам два излаза, Или ћу умрети, или ћу оздравити.
..Уколико оздравим, биће супер. Али ако умрем, имам два излаза. Или ћу доспети на небо или у пакао.
Ако доспем на небо, биће супер. Али ако додем у пакао, имам два излаза. Или ћу срести давола, или га нећу срести.
„Ако не сретнем давола, биће супер. Али ако га будем срео, имам два излаза. Или ће он појести мене, или ћу ја појести њега.
…Ако ја поједем њега, биће супер. Али ако он поједе мене, имам само један излаз.“
Шта кажете?
Сваки пут када помислите да нешто не можете, само се сетите шта су све урадили наши преци да бисмо се ми данас овде дружили.
Сад ћу вас замолити да замислите једну ливаду. Ви сте ствараоци. Ви креирајте ту своју ливаду. Како она изгледа? Чега на њој има? Има ли цвећа? Какве су боје? Има ли дрвећа? Шта чујете? Има ли неких зечића, неких животињица? Замислите баш своју ливаду. Има свега, и лепог и ружног.
Сада, на ту ливаду уведите једну пчелицу. Посматрајте шта ради пчелица. Пажљиво посматрајте. Усредсредите се. Шта ради пчелица? Шта тражи пчелица?
Она тражи цвет. Она тражи лепо.
Шта ће јој цвет?
Да ствара. Она има задатак. Она има циљ. Она има визију и она има мисију. Њој треба цвет. Њу не интересује да ли је неко бацио омот од чоколадице, да ли има отпадака, да ли има угинулих животиња. Њу интересује цвет.
Сада, на ту своју ливаду уведите муву. Посматрајте је пажљиво. Шта ради? Куда иде? Шта тражи? Чиме се бави та мува? Шта је створила? Посматрајте муву и пчелу сада. То су вам две перспективе.
Пчела се враћа у кошницу пуних крилаца. Не знам како носи тај полен, тежак. Она иде даље да ради.
Уведите себе на ливаду. Где вам је мува? Вероватно вам се врти око носа. Вероватно се браните од ње. На чему вам је фокус? На чему је ВАМА фокус? Да ли на тој муви која вам зврнда око главе, или пратите рад пчелице да видите шта ја могу, који циклус да прођем, шта ја могу да створим. Како ја могу да допринесем. Или ћу бити мува која се бави мувом. Мува не може да се бави лепим. Она се бави смећем.
Ми смо у току дана и мува и пчела. То је баланс и то је у реду. Само, питајте себе шта желите да будете више? Шта желите да у вама преовлада – мува или пчела? Чоколада или воће? Телевизор (сурфовање по интернету) или стваралаштво?
Сада приметите да је наша ливада метафора за живот. У животу има свега – има лепог, има доброг, има дивног, има изузетног, има најбољих ученика. Пожртвованих. До титуле ђака генерације је пут. Титулу нисте добили трепнувши једном и пробудили се као ђак генерације. То је пут. Како сте тим путем ишли и до циља дошли?
Имали сте циљ! Имали сте визију, мисију. Знали сте шта желите. Тоје пут. Значи, у животу има изузетног.
С друге стране, има и смећа. Има депоније, има отпадака, има свега. Где вам је фокус? Где је ваша пажња? Тамо, где је ваша пажња, тога ћете имати.
Још само нешто замислите. Само замислите депонију. Огромну депонију. На тој депонији је један једини мајушни цвет. Мали, једва се види. Уведите на ту депонију пчелицу. Шта ради пчела?
Шта ће наћи? Тај један једини цвет ће наћи зато што има циљ, зато што има мисију, зато што има визију, зато што зна да треба да се врати пуних крила обложена поленом кући.
Шта хоћу да вам кажем?
Будите пчелица. Радите. Трудите се. Залажите се. Ево, већ сте сад доказали да вам се труд исплатио. Ви бирате да ли ћете преписати за петицу или ћете зарадити петицу. Ви бирате да ли ћете показати да знате или ћете послати у школу родитеља да тражи оцене. Ви бирате.
Каже Достојевски: “Ако желите да вас примете, будите сунце“. Пол Верлен у песми Месечина управо о стварању говори. Када помислимо на месец, помислимо на романтику, на заљубљивање, на лепе жеље. Месец је хладно тело. Месец нема своју светлост. Месец позајмљује светлост од Сунца. Сунце је стваралац. Ви бирате да ли сте Сунце или сте Месец.
Не морате сада мени да одговорите. Одговорите себи.
Срећан вам данашњи дан и видимо се неком другом приликом.
Хвала.
Саша Радошевић Домазетовић
У Зрењанину/Петровграду, 27. 6. 2025. године
Фотографија: volimzrenjanin.com