„Пута који води у живот Наставник и Првопрестолник и Учитељ био си Светитељу Саво! Јер, дошавши најпре просветио си Отачаство твоје и препородивши Духом Светим освећена чеда твоја засадио си их као маслине у мисаоном Рају, и зато си постао сапрестолан Апостолима и Светитељима…“
Познати средњовековни песник-химнограф Теодосије Хиландарац спевао је ову карактеристику лика и дела Светог Саве преузевши је од свог претходника Доментијана, непосредног ученика Савиног, који је опет исте речи и опис Савине личности и делатности скоро дословце могао чути од Јерусалимског патријарха Атанасија другог, називајући Светог Саву „апостолом и истинским делатељем у винограду Господњем, пророком, надахнутим учитељем и просветитељем света“. По речима српских средњовековних писаца „Он свагда Христом сијаше као сунце, украшаван божанственим врлинама… Вођен свагда Духом Светим, беше диван небу и земљи, чудесан Анђелима небеским и људима земаљским, ходећи без порока и творећи правду свима. Зато се слави од небеских и земаљских бића…“ Овом „најлепштем српском детету“ како га је назвао Свети владика Николај Велимировић, Српски народ је приписивао све што је добро и честито било у народном животу и поднебљу свих српских крајева. Трагични догађај спаљивања моштију Светог Саве на Врачару показао је како су и Турци гледали на његову улогу и утицај у Српском поробљеном али, и духовно непокореном народу, тако да је, по речима Матије Бећковића, „врачарско ватриште постало српско духовно огњиште, спојивши загробно мучеништво Савино на врачарском попришту са мучеништвом Српског народа.“ Ово светосавско непобедиво мучеништво „Царства ради небескога“ пројавило се и у Косовском боју кроз свесно жртвовање Светог кнеза Лазара и косовских јунака, руковођено Савиним духом жртве за вечно и непролазно.
Личност Светог Саве остала је у народној свести дубоко уписана најпре по његовим личним, људским и монашким подвизима – у Светој Гори и Студеници, силазећи искрено у све дубине људског бића и живота, у тајне људског срца и душе… Савин сусрет са Живим Богом и благодатно, исихастичко духовно искуство, пружило му је сву ширину и дубину у пастирском и архијерејском раду. Путујући апостолски по своме народу и просветитељски га учећи и преображавајући, Свети Сава је кренуо најпре од манастира – свенародних училишта и истинских жаришта наше црквено-народне просвете, културе и лепоте. Српске цркве и школе функционисале су кроз векове онако како их је основао и организовао Свети Сава, попут Српске цркве и Српске државе, у плодној и делотворној симфонији. Његово организовање и уређење Српске цркве са литургијским, манастирско-парохијским и породичним животом, са црквено-народним саборима и скупштинама, остали су сјајан модел и принцип кроз векове. Његов рад на народној писмености и књижевности, на састављању првих нашим језиком писаних песничких, књижевних, правних и дипломатских текстова, на изградњи величанствених по архитектури и уметности цркава, манастира и других споменика духовне и материјалне културе који надмашују културу многих суседних нам народа, све то кроз векове нам је добро знано. Његов значај и величина се не ограничавају само на наш народ већ се протежу и на друге Словене и многе наше суседе, тако да оваквим својим опредељењем Српски архиепископ Сава, истовремено велики духовник и дипломата, никада није испољио нетолеранцију према другима, него се, по речима Светог владике Николаја, „у њему Исток и Запад сјединише кроз хармонију која задивљује.“
Када погледамо на уметнички недостижан и речима неописив лик Светог Саве на фресци у Милешеви, из његових небеско плавих очију можемо ишчитати и осетити његову најдубљу тајну и поруку, записану и Савином Хиландарском типику: „Ништа није веће од љубави, јер она је савршенство свих врлина. Све друге врлине и дела људска јесу као удови духовнога човека, а љубав је глава и сједињење целог човека. Са љубављу је спојено и високотворно смирење, и милостивост, и човекољубље, ради којег је и сам Бог постао човек!“
Свети Сава није посматрао човека као индивидуу изоловану од других људи, већ као живу личност у заједници – монашкој, породичној, Црквеној, народној или државној, у којима сваки члан има своје обавезе и дужности и треба да их испуњава не ропћући, не избегавајући их, не штетећи заједници својим нерадом или лошим радом. Тек у заједници човек испољава и показује не само врлине него и мане, не само оно што је добро, него и оно што треба да мења и поправља. На животном путу којим човек иде, нису довољне празне речи, него чврста вера, конкретна дела, добри поступци, добро понашање и добар однос према Богу и људима. Говорећи о монасима, њиховом животу, понашању, међусобним односима, односу према Богу, Цркви, према старијима и по годинама и по чину у манастирској хијерархији, Свети Сава често наводи врлине које би требало да их красе, а то се може односити и на све нас данас. Као врлине он наводи: 1. љубав, као основа свих осталих врлина: „Љуби Господа Бога свога… Овако вам заповедам да љубите један другога, као што ја вас заволехˮ; 2. „Малодушне подржавајˮ; 3. трпи и „опраштај скрушеног срцаˮ; 4. „богољубно испуњавај све што Господ заповедаˮ; 5. „буди раван са свимаˮ; 6. буди смирен и саосећајан; 7. веруј; 8. „буди частанˮ; 9. „ништа није од преданога нама немоћно или да не може да се исправљаˮ; 10. „никада да поштујемо оно што шкоди, а да обилазимо оно што спасаваˮ; 11. „лењив није никад постигао победу, нити је ко год спавајући и сањајући постигао победу свога ратнога непријатеља; оних су победни венци који добро трче, који се труде, који се боре, који издрже трудове од борбиˮ; 12. „кроз многе невоље, каже Господ, ваља вам ући у Царство небескоˮ; 13. „боримо се, трпимо, подносимо храбро, присилимо мало себеˮ; 14. „будимо незлобивиˮ; 15. будимо кротки – „блажени су кроткиˮ, „наследници су царства небескогˮ. Тим врлинама треба додати: смиреност, доброчинство, правду, правичност, истину, истинољубовист, стрпљивост, скромност и рад – трудољубивост.
Основне човекове мане и слабости су према речима Светог Саве: сујета, завист, празне речи, лењост, непослушност, „смех разузданиˮ, посебно гордост, „јер Бог се противи гордима, а смернима даје благодатˮ; „нека одступи од вас завист, да одступи свака сујетна љубав, и дар неразуман, а нека се скупе: праведан суд, тачна пажња и мерило правде и тачност истинеˮ… чините тако, јер све то „као да надзире свевидеће окоˮ. Даље он наводи слабости: несавитљивост, непокорност, дељење у заједници са братијом на моје и твоје, на веће и мање, незадовољство и завист при томе испољени. Смисао човековог живота, према Светом Сави, чини стални човеков подвиг, изградња врлина и борба са грехом, вера у Бога, љубав према Богу и ближњима, благословено живљење и стицање Божије благодати, достојна припрема за живот у Царству Божијем.
Честитам искрено и од срца Организацији „Светосавље“ и свим учесницима конкурса „Свети Сава светошћу сија“– младим ликовним и литерарним уметницима, на успешном, већ традиционалном – дугогодишњем, конципирању и реализацији овог пројекта, са жељом да нас ови дивни дечји радови подстакну на озбиљно промишљање, преумљење и преображај, у светлости лика и дела Светог Саве…
Нека нам Господ и данас отвори ум и срце, да бисмо попут нашег дивног светитеља Саве познали наше призвање, призвање на светост, призвање да постанемо угодници и молитвеници Богу, коме нека је слава и хвала у све векове векова! Амин!
Протојереј-ставрофор
доц. др Нинослав Качарић