freska-decani

Свест о својим православним храмовима као посебан облик српске самосвести

Фреска Лоза Немањића у „Дечанима“

Скоро сви владари из лозе Немањића, почевши од њеног родоначелника, Стефана Немање, били су ревносни ктитори – градитељи, и ктитори уопште. Ипак, највише православних храмова је подигао краљ Урош II Милутин. Исто тако у том богољубивом и човекољубивом деловању биo је приљежан и Милутинов син, краљ Стефан Дечански, као и Милутинов унук, син „дечанског“ краља Стефана – краљ и цар Стефан Душан. Сви ови владари, поред градње цркава и манастира, могло би се рећи били су и ктитори у ширем смислу те речи. Они су својим, и задужбинама својих очева и предака, давали драгоцен допринос у још много чему. Поред градње цркава и манастира помагали су (првенствено финансијски) њихово осликавање и украшавање „всакими лепотами црковними“, као и опремање светим мобилијаром, светим књигама, светим одеждама и светим сасудама. Такође, они су своје, као и задужбине својих предака и очева помагали својим прилозима у виду црквених односно манастирских властелинстава или метоха. Метоси су се састојали понекад од много мањих црква и манастира, а такође и тргова, села, влашких сточарских катуна, обрадиве земље (њива, винограда, воћњака) планина (што првенствено значи пашњака и шума), крупне и ситне стоке, као и разне врсте живине, рибњака, пчелињака („уљаника“), солана и других материјалних добара. Уз те материјалне прилоге црквеним или манастирским властелинствима су поклањани и људи (мушкарци и жене), који су живели највише и углавном у селима земљорадника, али и у влашким сточарским катунима. Оба ова социјална слоја су првенствено „работали“ на тим властелинствима (метосима).

У грађењу цркава и манастира – али мањег броја и мање архитектонско-грађевинске и уметничке вредности, као и њиховом осликавању – опет најчешће на нижем уметничком нивоу (мада има и примера да је задужбина неких велможа по свему била равна владарским, а најилустративнији је пример манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, најмоћнијег велможе цара Стефана Душана), поменутом начину опремања – али скромнијем, и поменутим другим врстама прилога – малобројнијим и мање богатим, на своје владаре из династије Немањића угледала се и следила их је њихова властела. У значајнијој мери то је чинила властела Душановог деде, краља Милутина, као и Душановог оца, краља Стефана Дечанског. Али, свакако је без премца у том смислу била Душанова властела. Властела и велможе су, како би се знало да су они финансијери градње, у ктиторским натписима у својим задужбинама, поред осталог наручивали да се испише како су то учинили „својим трудом“. Како се чини, било је и такве српске властеле која је лично учествовала у зидању своје задужбине, истина, познат је само један такав пример. Реч је о задужбини Душановог поданика, властелина Карбе, где у ктиторском натпису поред тога што је записано да је своју цркву подигао својим трудом (тј. новцем) стоји и да ју је градио и „сам, својим рукама“.
Финансирање градње и сваковрсно поменуто опремање владарских и властеоских задужбина био је изузетно велики вид богољубља и човекољубља. Али, Карбин чин – „сам, својим рукама“ је у односу на претходни био виши начин и чин служења богу и људима.

Манастир Хиландар, задужбина Стефана Немање
Манастир Грачаница, задужбина краља Милутина

Српски народ, не само на територији некадашње државе Немањића, него и уопште на свим просторима на којима је било Срба у вековима под туђинском влашћу, у неколиким својим епским песмама – нарочитом виду колективног памћења и усменог старалаштва, као облик своје високе националне свести и самосвести, сачувао је свест о вредностима својих храмова. У том смислу требало би споменути најзначајније епске песме: Свети Саво, Опет Свети Саво, Зидање Раванице, Опет зидање Раванице, Милош у Латинима, Марко Краљевић и вилa и др. У једној од њих – Милош у Латинима о нашим црквама и манастирима которским Латинима, односно католицима наводно говори епски јунак Милош Обилић, уз разложну дозу хвале, неоспорно засноване на реалности:

„Да ви знате наше манастире, какови су и колики су !“

Високи Дечани,задужбина Стефана Дечанског
Манастир Лесново, задужбина Јована Оливера

Сасвим је сигурно да у колективној српској, народној свести и памћењу, поготово у епским народним песмама – нису заборављена ктиторска, као највиша и својеврсна богољубива и човекољубива дела српских владара из династије Немањића, од којих су већина српски светитељи. Како се чини, могло би се рећи да наш народ није заборавио ни ктиторска дела властеле Немањића, међу којом се највише истицала и пример свог владара најревносније следила – Душанова властела. Исто тако од стране српског народа није заборављена ни ктиторска делатност, односно богољубље и човекољубље светог кнеза Лазара.

Своје сећање на ктиторство, не само својих средњовековних владара, поготово Немањића, него и њихове, а нарочито Душанове властеле, српски народ је преточио у дивне стихове. У том смислу нарочито су индикативни стихови, које је певао епски јунак Милош Обилић свом побратиму, Марку Краљевићу у песми Марко Краљевић и вила. (Српском народу је за градњу епске личности Марка Краљевића послужила историјска личност краља Марка, сина краља Вукашина Мрњавчевића). У поменутој песми Милош Обилић

„Красну је песму започео
од сви наши бољи и старији …
како себе има задужбину … „

Миодраг Цветић,
историчар и музејски саветник у пензији

Поделите вест

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on print
Share on email