Данас је Видовдан.
Данас говоримо о прошлости, о садашњости и о будућности.
Човек. Биће створено по обличју Божјем круна је свега створеног. Оно што ћемо данас често чути као одговор на питање шта човека разликује од осталих живих бића јесте разум (лат. ratio).А да ли је то баш тако? Да ли је само то оно што нас разликује или је човек створен за нешто много више, узвишеније?
Размишљајући из категорије створеног бића, ограниченог, смртног, пролазног, пропадљивог намеће нам се и питање да ли ми уопште и можемо појмити онога Који је нас саздао. Бога Који је нестворен, неограничен, бесмртан, вечан.
Ако погледамо очима светих отаца, који су ношени Духом Светим расуђивали о овој теми, видимо да је Бог створио човека као биће себи слично. И то, створио га је не из нужде, потребе, досаде или не знам чега већ него из љубави. Из љубави ствара човека који у себи носи и обједињује већ све претходно створено. И том истом човеку Бог даје све што је створио. И не желећи да то што је створио пропадне даје му могућност да живи вечно, али опет не из нужде, не на силу, већ му из љубави дарује слободу, да човек сам бира, да ли жели да постоји у заједници са Вечним и тако и сам постане савечан Богу, богочовек или не. Управо та слобода јесте оно по чему је човек сличан Богу.
Дакле, човек је биће односа, биће заједнице. Зато га Бог и не оставља самог него му ствара жену, човечицу, „кост од његових кости, тело од његовог тела. Мушко и женско створи их. Зато ће оставити човек оца свога и матер своју и прилепиће се жени својој и биће двоје једно тело.“ (Прва књига Мојсијева). Е то је хришћански концепт живота и односа мушкараца и жене пред Богом, да су једно, а не неки други однос. И још им рече: „Рађајте се и множите се и напуните земљу, и владјте њом…“ (Прва књига Мојсијева 1,28) и ово је такође хришћански концепт живота, а не неки други. То је пут који човека води у живот.
И настанивши их у рајском врту поставља пред њима дрво живота и дрво познања добра и зла а то је пут избора, пут слободе. Да човек сам бира а не по нужди да мора јер је тако Бог хтео. И ево нам већ у рају два пута. Један који води ка остварању циља који је живот и други који је промашај, који води у пропаст, у смрт. Трећег нема.
Нажалост, човек одабира онај други пут. Издаја.
Али Бог, овим делом не престаје да воли човека, него га очински, поштујћи његов избор, и даље воли и стара се о његовом спасењу. Бог који је ванвремен и ванпросторан, у тренутку нашег времена, шаље Сина свога у свет и тиме човеку поново даје шансу за вечношћу. Нову шансу коју је Адам прокоцкао. Нови завет, односно савез Бога и човека. „Бог је постао човек да би човек постао Бог“ како рече свети Атанасије Велики.„Ја сам пут, истина и живот. Ко једе тело моје и пије крв моју тај има живот вечни“ речи су Христове. „Узмите и једите сви ово је тело моје… и пијте из ње сви ово је крв моја…“ речи су Тајне вечере која се од тада па док је света и века изговарају на светој Литургији сваке недеље и сваког празника и сваког Видовдана. Ове речи нас позивају да се са Њиме сјединимо и постанемо, већ овде на земљи, житељи Царства Небескога.
Син Божији, Господ Исус Христос, кога Савле, потоњи апостол Павле гоњаше, кога се апостол Петар три пута одрекао и кога Јуда издаде за тридесет сребрника, разапет на крсту руком човека кога је Он саздао, гледа у своју мајку која плачући говори „о слатко моје пролеће, најслађе моје чедо, где зађе твоја доброта?“ (Статија трећа) и такав вапије Богу Оцу говорећи „Боже опрости им јер не знају шта раде.“(Лк 23,34). Па има ли веће љубави од овога. Има ли још оваквих људи питају се сигурно многи као што се и боготражитељ Ниче питао и како је ово све могуће. Па има. Могуће је. Јер распеће на крсту није пораз него победа јер нас чека као и Њега Васкрсење. Е то је живот сваког хришћанина и то је пут којим се иде. „Не може се служити и Богу и мамону“(Мт 6,24). Има само два пута, један води у живот а други у смрт. Трећег нема.
Зашто сам отишао оволико далеко у прошлост. Зато што је ово пут светога Саве који хтеде да свој народ смести у Царство небеско. То је пут светих Немањића који народ свој, државу своју и Цркву своју држаше као једно у Богу Тројичноме. А када неста државе онда Црква и кнезови народни узеше на себе и народ и све атрибуте државе не бисмо ли као народ опстали.
Један од тих кнезова бејаше Лазар Хребељановић. Свети и велики кнез српски Лазар. Зашто је он толико велик и зашто је он свет. Неки ће рећи: па ратовао је, убијао, повео толико људи у смрт.!?! Шта ми то славимо, шта је то косовски завет од чега сви стрепимо, зашто нам је то толико битно? Косово и овако више није наше, окренимо се себи и будућности?!? Просто као да провејава стид од тога шта смо и ко смо и као да желимо да то превазиђемо тиме што ћемо се тога одрећи и заборавити. А да ли је то добро?
Ако погледамо зашто смо се баш овде родили и ко су нам родитељи, то нисмо могли да бирамо.То нам је просто дато. Воља Божија. А, ко су нам преци због којих и ми данас постојимо. Поготово ми који овде на овим просторима живимо и који баш са тога Косова дођосмо са Арсенијем Чарнојевићем пре нешто више од три века. Па наши праоци тамо крвљу својом земљу напојише и кости своје оставише да бисмо ми данас постојали и радили шта? Сваког Видовдана судили њима те једне обасипамо похвалама а друге прекорима. И то је суд историје. Па хајде да по речима светог Владике Николаја обрнемо процес, па да и ми једном, потомци њихови, станемо пред претке своје па да нама косовски свети витезови постављају питања а ми њима да дајемо одговоре. „Никада то не би било корисније него у ово наше време када пред нашим очима падају царства земаљска као гњиле оскоруше од суровог ветра, када се европски народи узајамно сатиру а азијски са претњом уздижу.“ (свети Владика Николај Велимировић, Беседа на Видовдан 1940). Е то је целокупан суд историје. Када нас свети и честити кнез упита да ли сте и ви као и ми спремни за небеско царство жртвовати земаљски живот. Е то је браћо моја раскрсница на којој данас стојимо. Истој оној на којој стајаше кнез Лазар. Ко је вера а ко невера? Ко је човек а ко нечовек. Нема код Лазара дилеме. Лазар иде путем светих Немањића, путем Светога Саве и Симеона, путем Јеванђеља које гласи: „Христа пре свега и изнад свега! Све за Христа-а Христа ни за шта! То је косовски завет, то је завет Лазарев. То је света Србија. Једно стално непреркидно служење Богу, како каже свети отац Јустин Поповић. Нема свете земље ни напретка ни у једној земљи ако нема свете породице. Породице где и родитељи и деца служе једни другима. „Највећи међу вама нека буде свима слуга“ како се каже у Матејевом Јеванђељу. А те речи испуњава опет нико други до честити кнез Лазар, који сву војску пре битке на причешће сабра, и сједнивши се са васкрслим Господом он испуни највећу новозаветну заповест љубави положивши живот свој за ближњега свога. Лазар није пошао у бој да би побио туђу војску или освојио територију или не знам шта друго земаљско и профано, него народ свој да сачува и Цркву своју свету. А својој деци и нама да потврди пут којим да идемо а који није од овога света. Његов благоверни и христољубиви син, велики Деспот Стефан о оцу овако говораше:
„Овде негде бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и цар српски,
звани Лазар, кнез велики,
благочешћа непоколебљиви стуб,
Богопознања пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и помиловање ништих,
тужних самилостиви утешитељ,
који воле све што Христос хоће!“
(натпис на косовском мраморном стубу настао између 1402-1404 године)
Ето такав беше свети великомученик, кнез наш Лазар. Човек који овом земљом хођаше и који и данас са свом војском својом овенчан венцем мучеништва небом ходи гледајући нас, распети народ свој , ком ће се царству приволети.
Зато драги моји, устанимо и смерно стојмо, главе своје пред Господом приклонивши, очи и кораке своје усмеримо на прави пут, пут Лазаревог опредељења, па да по речима нашег блажене успомене патријарха Павла „ако треба радије нестанемо као људи, него да опстанемо као нељуди; за нас другог избора нема. Боље и мртав човек него жив нечовек. Јер човек и мртав, није мртав пред Богом живим. Пред њим је мртав нечовек и док хода и док гази по овој земљи.“
О свети великомучениче Лазаре и сви свети мученици који животе своје положисте за крст часни и сободу златну, за нас ближње ваше и потомке своје, молите се пред престолом Творца да се и ми једнога дана у царству Божијем сретнемо и погледавши се очи у очи једни друге препознамо. Амин.