„Идемо ли ?“ упита ме кћерка, већ спремна за пут, док сам замишљено гледао кроз прозор уживајући у лепоти јутра. Сунчан и леп дан је пред нама, као да је средина маја, а не новембра. Потврдно климух главом и помислих: „Ово је добар знак“, баш као што је добар и племенит повод за посету манастиру Свете Петке Изворске код Параћина.
Тек пре годину и по сазнах за овај манастир, заправо за херојство и племенитост монахиња које већ деценијама у миру и уз Божију помоћ и милост, као и подршку добрих људи, воде рачуна о штићеницама дома за особе са посебним потребама (у дому их има око 100 девојака, жена, свака са својом судбином… тешком и за спознају, камоли за поднети). Мој брат у Христу, Александар, указа ми на ово посебно, јединствено место где „Молитва иде право у Небеса“, како ми рече, а мени се уреза у памет. Хвала му на томе, јер ми даде пример, узор да и друге људе са овим местом упознам. Схватих то као аманет и упознах чланове „Светосавља“ са намером да помогнемо манастиру, те уз помоћ добрих људи и посебно монахиње из манастира, која ме упути шта би то било најпотребније штићеницама пред наступајућу зиму, организовасмо акцију и куписмо 100 пари зимских папуча.
Дошао је дан за одлазак у манастир, сусрет са штићеницама, и .после свега што сазнах о дому и тежини крста који носе, осетих узбуђење и потребу за подршком, те кћерка пође са мном (с обзиром на струку за коју се школује, али и окружење које познаје и у ком живи, биће јој корисно па и лековито).
Извор Свете Петке испред манастира је дао име и самом месту, као и манастиру који је на пар стотина метара изнад. Окрепљујућа вода сваког путника лиши умора колики год пут превалио (а боме није близу Зрењанина/Петровграда). Женски манастири су ми увек били већ на први утисак уређенији, топлији, сведенији, тако беше и са овим. Све око манастирске цркве је као на разгледници лепо, а унутрашњост је посебна. Свеже живописан поред познатих прича, фресака са догађајима из Новог завета, наравно осликаних Господа и Богородице и светаца, прича и причу о овом манастиру. “Ево ме Господе и деце моје” посебно ме дирнула фреска монахиње Јефимије, игуманије манастира од пре неколико деценија, која је прва почела да се брине о деци са посебним потребама. Потом су и наредне генерације монахиња као аманет преузимале оно што је мати Јефимија започела, па све до данашњих дана… Цео свој живот мати Гликерија је посветила Богу и старању о деци која су њој и сестринству манастира препуштена. Помоћ добрих људи није изостајала, али колико је потребно сам Бог зна, а све што недостаје обезбеди сестринство манастира, а пуно недостаје. Разни разлози тзв. „оправдања“ постоје , али ниједан довољно добар да оправда недостатак средстава за овакву установу. Ту се лече и одржавају у животу најтежи случајеви аутизма и других поремећаја и аномалија који постоје у Србији. Оне, често одбачене како од најрођенијих, од породице и средине, оне са осмехом преко целог лица, оне које немају никога осим сестринства манастира и добрих жена неговатељица, које долазе из Параћина на испомоћ, оне су огледало наше савести. Помоћи њима је само привид, себи заправо помажемо више. Тај утисак ми се уреза кад смо до капије дома износили кутије са папучама и предали једној од неговатељица. Диван је дан био, па су оне које су покретне, изашле у шетњу, прилазиле капији са осмехом и поздравом, трудиле се да нешто изговоре, питају, видно расположене… дан је био прелеп. Скренух поглед на кћерку на коју је цео овај призор оставио снажан утисак … Рекох јој „Види како су срећне … и оне су Божија створења !“ (и више него ми), обома нам засијаше сузе у очима.
Рекох: „Ми смо из организације СВЕТОСАВЉЕ, из Зрењанина/Петровграда“ и да смо желели да скромним даровима помогнемо манастиру и штићеницама дома. Дуго смо планирали да помогнемо, и хвала Богу остварило се, није пуно, али је од срца и ако Бог да биће још помоћи. Мати Гликерија се топло захвалила, и док смо пили кафу, исприча нам своју животну причу и са чиме се све сестринство манастира бори и истрајава деценијама. Рече: „Имате лепо име за организацију“ , рекох да знамо и да нас то име и надахњује и обавезује и да се надам да ћемо прикупити још помоћи и опет се видети, ако Бог да.
Топлим погледом се захвалила и замишљено, тихо, готово шапатом као у молитви, уз уздах рече:“Кад би сви бар мало помогли, СВЕТОСАВЉЕ би било на земљи!“
(…. касније сам чуо да су се штићенице дома радовале и да је подела папуча изазвала много осмеха… већа награда од тога не постоји)
Драган Ранисављевић, члан УО Светосавља
