nedelja pravoslavlja

НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА И СЕДМИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР

nedelja pravoslavlja

Прва недеља у временском периоду Васкршњег поста у нашој светој Цркви зове се Недељом Православља. То је свети дан и празник када се Црква сећа своје духовне победе над свим јересима – погрешним, неправославним учењима о вери. У складу са тиме, у Цркви се на Недељу Православља чита Саборник или Синодик Православља у коме се износе благодарења и похвале свима заступницима чистоте православне хришћанске вере, али и осуда свих јереси које су узнемиравале Цркву. Овај врло важан документ се од времена његовог настанка (9. век) свечано чита у православним храмовима на Литургији прве недеље Часног поста као свечано подсећање на победу Цркве и Православља над свим јересима. Године 843. византијска царица Теодора је сазвала црквени сабор у Цариграду – Константинопољу који је предводио цариградски Патријарх свети Методије. Овај сабор је поново осудио јерес иконоборства (јерес против поштовања светих икона и часнога Крста) и потврдио је важност црквеног сабора у граду Никеји из 787. године на коме је званично осуђена јерес иконоборства. Црквени сабор из 787. године зовемо и Седмим Васељенским сабором Православне Цркве. Васељенски сабори Цркве су током периода од 4. до 8. века дефинисали чистоту доктрине православне вере и учење светих апостола Христових о хришћанству. Зато се ови црквени сабори зову ”стубовима премудрости”.

Како је настао проблем и јерес иконоборства у Византијском царству које је према својој култури ипак било православно? Свете иконе и фреске су одувек биле поштоване у Цркви и Црква до појаве иконоборства, приближно 726. године, није имала проблеме са иконоборцима – онима који одбацују свете иконе. До осмог века још није било писмено формулисана важност иконопоштовања у Цркви јер се то поштовање подразумевало. Међутим од 726. до 843. године било је много јеретичких следбеника, који су оспоравали свете иконе и забрањивали их у православним храмовима. У томе су се нарочито истицали јеретички византијски цареви Лав III Исавријанац, Константин V Копроним и Лав V Јерменин, нажалост, и многи јеретички епископи попут Константина Наколијског и Теодосија Ефеског. Византијски цар Лав III је чак објавио 726. године државни закон против поштовања икона. Свете иконе су погрешно дефинисане као непотребне хришћанству иако су одувек биле присутне у Цркви. То је било веома тешко време за оне хришћане који су чували и поштовали свете иконе и знак часнога Крста као симбола спасења људи и симбола љубави Христове. Штавише, државни закони су тада православне хришћане – иконопоштоваоце прогласили јеретицима. Зато су православни хришћани често у том периоду били хапшени и од њих је било тражено да одбаце свете иконе. Тако је у Византији настао нови период исповедништва православних верника јер они нису желели да одбаце иконе Спаситеља, Богородице и Божјих светитеља кроз које се Бог прославио. Најодлучнији браниоци  икона на хришћанском Истоку били су свети Јован Дамаскин из Сирије и цариградски Патријарх Герман Први. Зато су државне власти Патријарха Германа збациле са патријарашке катедре и протерале га. Свети Јован из Дамаска ја написао чувени спис у одбрану поштовања светих икона – своја позната Писма против оних који одбацују свете иконе, због чега је био злостављан од стране јеретичких власти. Нажалост, у прогону православних иконопоштовалаца страдали су многи побожни верници и монаси: свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и многи други свети људи и жене. Јеретичка царска политика се највише борила против православних монаха јер су они највише штитили иконопоштовање. Најзад, благочестива византијска царица Ирина и њен син цар Константин VI сазвали су црквени сабор у граду Никеји 787. године на коме је званично потврђено иконопоштовање као регуларни део православне побожности, и свете иконе су враћене у православне храмове. Зато тај црквени сабор зовемо Седмим Васељенским сабором. На сабору је јасно дефинисано да част која се исказује лику на иконама прелази на прволик, то јест на онога ко је представљен на икони, тако да се иконе поштују (не и обожавају), док обожавање припада само Господу Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу:

Христос Бог наш, даровавши нам светлост познања и избавивши нас од мрака безумне привржености идолима, обручивши себи саборну Цркву… обећао је да ће је сачувати… Заповешћу најпобожнијх владара Константина и Ирине… размотрили смо да сачувамо оно што је најбоље у Цркви, следујући Шест (претходних) Васељенским саборима… да се православним иконама одаје почасно целивање и поклоњење, али не и обожавање – ”λατρειαν, латријан” (које припада само Богу – Светој Тројици, Оцу и Сину – Христу и Светоме Духу). Јер, част која се одаје икони прелази на њен Оригинал. Затим се у саборском текту наводи које иконе се поштују у Цркви: Икона Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, и часних анђела, и свих светих и преподобних људи. Заједно са поштовањем ових икона исказује се и потреба поштовања часног Крста као симбола спасења.

Почетком 9. века дошло је до још једног периода обнављања иконоборачке кризе. Међутим, православна царица Теодора, је уз помоћ православног Патријарха Методија,  окончала иконоборачку кризу и прогласила иконопоштовање као званичном верском политиком Византијског царства. Период иконоборства у Византији је довео не само до немира по питању појаве јереси иконоборства, него и до немира у друштвеним дешавањима Источног римског царства. Ипак, црквени сабор из 843. године је обезбедио и политичко и црквено поштовање светих икона те у Византији није више било иконоборачке кризе. Најзначајнији аргумент зашто свете иконе могу да се сликају и поштују, према учењу светог Јована из Дамаска, је догађај Оваплоћења Божјег Сина: Син Божји, Господ Исус Христос је дошао на свет као реални Богочовек и зато Његове иконе могу да се поштују у Цркви, јер Бог је постао савршени Човек, телесан, примивши и људску природу, и сједињујући је у Својој Личности са божанском природом.

Зато и речи из Синодика Православља сведоче: ”Ово је вера апостолâ. Ово је вера Отаца. Ово је вера Православних. Ова вера васељену (свет) утврди.”

Сходно библијским речима светога апостола Павла: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави.” – 1. Посланица св. апостола Павла Тимотеју 3, 16.

Радосна и благословена Недеља Православља.

др Илија Марчетић,
православни теолог

Поделите вест

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on print
Share on email