despot stefan

О Деспоту Стефану Лазаревићу

Деспот Стефан Лазаревић - владар, песник, дипломата

despot stefan

     Стефан Лазаревић Високи1377 – 1427) – назван тако јер је стасом био виши од већине људи свога времена – био је један од најистакнутијих великана српске историје. Спадао је у ред неколико најспособнијих, најзначајнијих и највећих владара у српској средњовековној прошлости али и уопште у историји српског народа. По женској линији, пореклом своје мајке, кнегиње Милице (Вратковић-Немањић, која је била кћерка кнеза Вратка Немањића, даљег стрица краља и цара Стефана Уроша Четвртог Душана), Стефан Лазаревић је био далеки потомак Стефана Немање. Најпре кнежевић или кнежић (титуле које је имао за живота свог оца, кнеза Лазара) а потом, после очеве смрти у Косовском боју (1389) као владар Моравске Србије – Србије у сливу трију Морава, Велике, Западне и Јужне – кнез и коначно деспот, Стефан је био човек изузетних менталних и физичких карактеристика, надпросечне интелигенције, физичке снаге и лепоте. Као песник, један је од најзначајнијих српских средњовековних литерарних стваралаца. Познат је и као ктитор-градитељ и приложник односно дародавац многих манастира у тадашњој српској држави. Већ од ране младости, био је један од најхрабријих ратника, као и један од најдаровитијих војсковођа, најмудријих политичара, највештијих дипломата и најспособнијих европских владара свога времена. Такође, био је један од најумнијих али и најобразованијих људи у тадашњој Европи. Својим поменутим особинама Стефан је, могло би се рећи, био први и последњи весник и представник Ренесансе односно свестраног ренесансног, европског човека међу Србима.

   Стефана Високог поштовали су неки од највећих владара његовог времена: велики „монголски“ војсковођа, владар, научник и писац, емир Демир, Тимур-Ленко тј. Тимур Хроми – Тамерлан, како су га звали Европљани – те турски султани, Бајазит Први Илдерим или Илдирим односно Муња (Муњевити), Мехмед Први и МуратДруги као и римско-немачки цар, чешки и угарски краљ, Жигмунд Луксембуршки. Ова четворица владара настојали су да обезбеде Стефаново пријатељство, државно савезништво, политичку сарадњу и што је најважније – кад им затреба, његову војну помоћ. Први од поменутих владара, велики Тамерлан, дивио му се због храброг и витешког држања, јунаштва и неустрашивости, али и као упорном и чврстом војном заповеднику, у чувеној бици код Ангоре (данашње Анкаре) 1402. године. Због тога је Тамерлан, Стефана и његове ратнике ослободио из ропства у које су после битке допали. Овај велики војсковођа, велики освајач, један од највећих у историји човечанства,али и образован човек и песник (као што је био и Стефан) због Стефановог храброг витешког држања код Ангоре, не само да је ослободио Стефана и његове ратнике него му је приредио велику част и дозволио да откупи своју сестру Оливеру, која је заједно са Бајазитом и целим његовим харемом, пала у Тамерланово ропство.

bitka

    После Ангорске битке, до тада кнез Стефан – који је баш 1402. године, од тадашњег византијског цара Манојла Другог Палеолога, добио после царске највишу византијску владарску титулу, титулу деспота – веома је ослабио своје вазалство Отоманском царству, а окренуо се Европи, конкретно и првенствено Угарском краљевству. Римско-немачки цар, чешки и угарски краљ, Жигмунд Луксембуршки, деспота Стефана Лазаревића је изузетно предусретљиво и благонаклоно примио у ред својих пријатеља, савезника и сарадника. У знак пријатељства и наклоности које је према њему гајио Жигмунд је, почетком 15. века, деспоту Стефану даровао Београд. У то време, деспотСтефан Високи је своју државу проширио до Саве и Дунава, тако да је 1405. своју престоницу из Крушевца „преместио“ у Београд. Тада је Београд први пут постао престоница Србије. Жигмунд је Стефану даровао и многе поседе у Угарској – градове и жупаније – у данашњој Војводини али и дубоко у угарској територији. Тиме и тако Стефан је у Угарском краљевству,током прве четвртине 15. века, постао и био један од најбогатијих феудалних господара, као и најмоћнији, најутицајнији и најугледнији племић. О угледу и значају деспота Стефана у Угарској сведочи уметничка слика Деспот Стефан Лазаревић међу угарском властеом под плаштом Богородице, Птујска гора, прве половине XVвека. (види: Историја српског народа, друга књига, прво издање, Београд, 1982. На тој слици су и краљ Жигмунд и његова супруга, краљица Варвара, родом односно пореклом из једне од, неколико векова, најмоћнијих и најугледнијих хрватских феудалних великашких породица Франкопан.)     

     Жигмунд је деспота Стефана уврстио у Змајев витешки ред, који је основао 1408. године. Он је тада биоједни православац, и на повељи о том реду потписао се као његов најранији приступник. Будући да је био „први витез“ овог реда, Стефан је имао право да друге племиће производи у витезове и прима у Змајев витешки ред. Они које је он произвео за витезове и примио у тај витешки скуп веома су се поносили и сматрали су то великом чашћу.

     У време владавине Стефана Лазаревића Високог, нарочито од кад је носио владарску титулу деспота (1402-1427.), Срби су, у таласима неколиких мањих и већих сеоба, озбиљније закорачили у данашњу Војводину, у Банат, тако да су у15. и16.веку постали етнички и географски доминирајући живаљ у њему, а банатска земља добила је назив Мала Рашка. Исто тако, доста Срба се у време деспота Стефана населило и у Срему.  Српски ратници на угарској територији, нарочито на њеном југу, у Банату и у Срему, били су други „ешалон“ одбране Угарског краљевства од Отоманског царства. Први „ешалон“ је чинила Српска Деспотовина, пре свега њена војска односно војска деспота Стефана. Посебно су деспотови коњаници-оклопници, његова ударна војна снага, били једна од  бројнијих, организованијих, опремљнијих, бољих и храбријих војски у Европи.

manastir manasija

манастир Манасија – задужбина деспота Стефана Лазаревића

     Српска деспотовина, на челу са деспотом Стефаном Високим, скоро три деценије је била тампон зона између Отоманског царства и Угарске краљевине. Захваљујући јунаштву, мудрости и дипломатији деспота Стефана, који је био углавном у релативно добрим односима са султаном Бајазитом Првим Муњевитим (условно речено Стефановим зетом, јер се Стефанова најмлађа сестра Оливера, налазила у Бајазитовом харему) али и са његовим наследницима односно потоњим султанима Мехмедом Првим, а на кратко Муратом Другим. Такође, како је већ истакнуто деспот Стефан је био у добрим и блиским политичким и војним односима, а вероватно и личним – пријатељским –  са царем и краљем Жигмундом. Услед такве политике деспота Стефана, продужен је век самосталности Српске Деспотовине. Тиме је индиректно продужен век и Угарском краљевству. Тако је деспот Стефан, за свог живота, извесно време, око три деценије, давао и дао велики допринос заштити не само Угарског краљевства него европске цивилизације на територији дела средње и југоисточне Европе.

slovo ljubve

СЛОВО ЉУБВЕ или Реч о љубави

Миодраг Цветић,
историчар и музејски саветник у пензији

Поделите вест

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on print
Share on email