У Барокној сали скупштине града Зрењанина, СВЕТОСАВЉЕ је организовало незаборавно вече посвећено професору Владети Јеротићу, књижевнику, психотерапеуту, народном просветитељу и академику Српске академије наука и уметности (САНУ), који је преминуо 4. септембра прошле године (1924–2018).
Пред публиком која је испунила јединствену Барокну салу до последњег места, најпре се обратио председник СВЕТОСАВЉА, Драган Видаковић који је своје излагање почео изреком Петра II Петровића Његоша: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити„, подсетивши присутне да је то изрека која се налази и на споменику Краљу Петру на тргу Слободе на којем се налазе и присутни који су се окупили да одају пошту и још једном се подсете заветних порука професора Владете Јеротића. Овом ванременском изреком, Видаковић је изнео уверење да је још и за живота професор обезбедио место међу бесмртним великанима нашег народа. Он је у наставку излагања рекао да су љубав и доброта суштински повезивали Јеротића са СВЕТОСАВЉЕМ.
– Ми смо били и остали велики поштоваоци Владете Јеротића, а он наш искрени пријатељ који се радо одазивао позивима за гостовања и предавања која су у организацији СВЕТОСАВЉА уприличена 4 пута у периоду од 2012. до2015. Велике сале амфитеатра факултета „Михајло Пупин“ и Културног центра у Зрењанину су биле премале да приме све оне који су били заинтересовани да га чују. Публика је према њему исказивала дирљиво поштовање. Својом скромношћу и посвећеношћу раду давао је повод да га сматрају и монахом без завета и свештеником без чина. Због тако великог броја поштоваоца Јеротића и потребе СВЕТОСАВЉА да настави са неговањем сећања на његов лик и дело, као и да преноси његове поруке у наш народ, СВЕТОСАВЉЕ се одлучило да организује вече посвећено академику.
Владета Јеротић је још за живота постао јединствена појава у новијој српској култури стекавши огромну популарност постао је култна, харизматична личност свога доба и својеврстан културни феномен.
Јеротићева харизматичност је потицала из његовог говора и обраћања публици које се очитавало способношћу да једноставним и разумљивим језиком каже велике и дубоке истине. Када је говорио, многи његови слушаоци су то доживљали као богослужење. Посетиоци трибина масовно су долазили на разговоре о темама и књигама када је као учесник најављен и Владета Јеротић, јер су знатижељно очекивали да га чују. Када би он узео реч, престајало је уобичајено комешање и жамор међу публиком, и у потпуној свечаној тишини сви су се, како се каже, претварали у уво. Иако се није посебно трудио, деловао је саборно и потврђивао важност принципа слободног окупљања у нади, вери и љубави. У опчињености Јеротићевим говором, слушаоци су постајали јединствени јер су осећали да се могу поистовети са оним који више зна од њих и чије савете и препоруке могу послушати.
Оличавао је у нашој средини потиснуте вредности које су недостајеле управо обичном човеку у његовом настојању да се снађе у свакодневном животу и оријентише у кризним и бурним временима. Јеротићево изузетно место у култури може се означити духовним светиоником јер је у опустошени простор наше духовности уносио оно што је људима недостајало: поверење, веру, знање и могућност да сазнају како да на најбољи начин себи помогну.
Са становишта љубави, није имао нити је испољавао негативни емоционални однос према ономе што је оспоравао и са чим се није слагао. Доброта и тежња ка знању су му омогућавали способност интегрисања супротности, а не раздвајања спојеног и целовитог. Зато је Јеротић био човек коме су људи веровали. Говорио је стручно и позвано о највећим људским тајнама, које су сваког интересовале, да би одговорио и решио своја лична питања, животне проблеме и осмислио своје постојање. Његова харизматичност, магнетизам којим је зрачио и којим и данас зрачи доказују да је и даље душевно и духовно присутан међу нама.
– Остаје овој средини да сачува сећање на њега и његово дело као путоказ за сналажење у нашим замршеним животним лавиринтима, јер нас Јеротић опет окупља, и након свог физичког одласка, да би нам, као и увек, нешто рекао и дао. Тај наш велики дародавац и добротвор зрачи својом харизмом и сада када о њему говоримо и евоцирамо успомене на њега. То је знак да није само био један културни феномен већ да оличава поуздану вредност као духовни ослонац и путоказ у нашем индивидуалном и колективном процесу индивидуације или обожења како је он то више волео да каже, на самом крају свог излагања рекао је Видаковић
Водитељ овог скупа, као пријатељ СВЕТОСАВЉА, у улози домаћина, Александар Гајшек, аутор култне ТВ емисије АГАПЕ која је у великој мери допринела да нам приближи професора Јеротића и његово дело је у свом излагању посебно емотивно је истакао
– Почео сам да посећујем предавања Владете Јеротића 1996. године. Желео сам да превазиђем лична ограничења изазвана непознавањем теолошких учења. Свестан свог незнања, пожелео сам, храбро, и да урадим интервју са Владетом Јеротићем. То сам и успео 1997. године и тако је све почело – присетио се Гајшек својих првих заједничких корака са академиком.
Они су касније прерасли у мисију упознавања српске јавности са Јеротићем као неисцрпном ризницом мудрости. Гајшек је као посебну Јеротићеву карактерну одлику издвојио стање духа и чињеницу да га никада није затекао и видео гневног.
– Било ми је занимљиво како пролазе године и деценије, а да нисам имао ниједну једину прилику да га видим нити срдитог ни гневног, нити да је о било коме рекао нешто ружно. Умео је да критикује, али то је била критика кроз осмех. Кроз његово унутрашње озарење, осмех је био доминантан и када је критиковао смејао се, упозоравао колико нисмо просвећени и да није тако тешко ићи тим путем.
– Мењао се, целог свог живота, на боље, са унутрашњим озарењем и осмехом на лицу – истакао је Гајшек.
По његовој оцени, стари академик био је и веома толерантан према критичарима. Чак и онима који су прелазили све границе доброг укуса. А на питање, колико је њега самог Јеротић променио, Гајшек је једноставно констатовао: „Чини ми се да је и нека стена била поред Владете да би морала да доживи метаморфозу на боље“ – рекао је Александар Гајшек. “.
– Сусрет са њим био је један од најзначајнијих догађаја у мом животу. Након тога многа врата су ми се отворила, а многа сам и сам отворио – казао је Гајшек.
Гост вечери, докторанд Виктор Лазић, оснивач Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „АДЛИГАТ“ који је са професором Јеротићем водио разговоре на најшире могуће теме и који му је дао пристанак да се ти разговори снимају и да буду објављени после његове смрти, подсетио је на неке разговоре са Јеротићем. Њега су интересовали детаљи, јавности непознати, као што је неверовање народа Јазида у постојање ђавола и слично.
– Оно што је мене највише изненадило, била је његова жеља да што више сазна о целом свету и да прихвати то сазнање са једним велики поштовањем. Када бих дошао из Амазоније, дуже од два сата бисмо заједно прегледали слике, видео снимке, говорио бих му о њиховим обичајима. И тада схватите да је он човек који је у својој души прави православни космополита – изјавио је Виктор Лазић.
– Лично ми је највећа Јеротићева похвала био телефонски позив на Божић 2014. године. Тада ми је академик рекао да чита моју књигу – похвалио се Лазић.
И то је детаљ који потврђује да је Јеротић и у позном животном добу био жељан нових сазнања, једнако колико је био вољан да све што је спознао подели са људима спремним да га чују и разумеју.
Проф. др Владимир Вукашиновић, предавач на Богословском факултету у Београду, рођени Зрењанинац, одлични познаваоц проф. Јеротића, уз оцену да је Јеротић био православни хришћанин у пуном смислу те речи, окарактерисао га је као живахног, отвореног, искреног боготражитеља. Он је, по речима Вукашиновића, знао да није довољно веровати у Бога, већ је потребно изнова се сусретати са њим. Вукашиновић је подсетио на неке мисли и дефиниције покојног Јеротића.
– То што је код Јеротића било толико фасцинантно, узбудљиво, то је била његова стална животност. Он је био жив, никада није заспао. Никада се није предао, никада се није уморио. Онда је нас који се умарамо и спавамо подсећао да је могуће бити неуморан, отворен и уливао је наду. Он је био искрени и потпуни боготражитељ – казао је протојереј – ставрофор, проф. др Владимир Вукашиновић.
На вечери је изречено и оно што смо одавно знали, да су Јеротићева предавања била ремек дела беседништва. Четири пута су Зрењанинци имали прилику да га уживо слушају, од 2012. до 2015. године, захваљујући управо организацији „Светосавље“. И они који су присуствовали тим догађајима за памћење, а много их је јер су просторије увек биле дупке пуне, сећају се да је време уз Јеротићеве беседе неосетно текло, док је публика била у стању неке позитивне хипнозе. Управо то се поновило и на вечери посвећеној успомени на Јеротића. Као да је његова неумрла душа, јер душа никада не пропада, учинила да сви забораве на време.
