sretenje

СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ ВЕРСКИ И ДРЖАВНИ ПРАЗНИК

Дан државности Србије, који се празнује 15. и 16. фебруара, установљен је у спомен на два важна догађаја: Збор у Орашцу, на Сретење 1804. године, када је подигнут Први српски устанак ‒ који  је означио почетак Српске револуције и доношење Сретењског устава 1835.  у Крагујевцу ‒ који је представљао темељ настанка модерне српске државе, означио прекретницу у политичком развоју Србије и крај поменуте револуције. Термин Српска револуција обухвата период националне историје који је започет Првим српским устанком 1804. године, а окончан доношењем Сретењског устава 1835. године.

Дан државности Србије као државни празник установљен је јула 2001. одлуком Народне скупштине Републике Србије, а први пут је као такав обележен 2002.године. Такође, 15. фебруара обележава се и Дан Војске Србије, зато што су војни успеси у Првом српском устанку водили ка стварању српске војске и државе у 19 веку, и због тога што се тада јављају први организовани облици оружане силе будуће српске државе.

Први српски устанак подигнут на Сретење 1804. године ‒ означио je почетак борбе нашег народа за коначно ослобођење од турске власти.  Узрок устанка била је сурова владавина четворице дахија, који су 1801. насилно преузели власт у Београдском пашалуку, а непосредни повод сеча кнезова почетком 1804. године. Коначно, одлука о подизању устанка донесена је на народном збору у Орашцу, на верски празник Сретење, када је уз присуство око 300 најугледнијих Срба, углавном из Шумадије, за вођу устанка изабран Ђорђе Петровић Карађорђе. Устаници су за кратко време ослободили цео Београдски пашалук и однели више победа, међу којима су најпознатије на Иванковцу (1805) и Мишару (1806), а почетком 1807. године освојили су и Београд. Исте године устаници су одбили  Ичков мир и уз помоћ Русије, која је и сама ушла у рат са Турцима, очували слободну територију све до 1813. Међутим, Русија је, због напада Наполеона, 1812. године са Османским царством склопила Букурештански мир, који је био веома неповољан за Србе, па су га устаници одбили. То је био повод  да султан 1813. године пошаље огромну војску на Србију, која је нападајући из свих праваца, сломила отпор устаника.

Карађорђево дело наставио је, другачијим методама и под новим међународним околностима, Милош Обреновић. Он је априла 1815. године у Такову подигао Други српски устанак, али је после неколико месеци успешног ратовања склопио мир, који је усменим договором Србији гарантовао мањи степен аутономије. Мудром политиком Милош је ту самоуправу стално увећавао, користећи слабљење Османског царства и јачање Русије после Бечког конгреса 1815. године. Дакле, он се после Другог српског устанка (1815) вештом политиком изборио да Срби добију мању аутономију, а Хатишерифом из 1830. године и кнежевину, која је унутар Османског царства имала висок степен самосталности. Тада се указала потреба да она добије и правни оквир. То је поверено Димитрију Давидовићу, кнежевом секретару, ученом човеку и првом српском новинару, који је надахнут француском уставном традицијом, израдио тзв. Сретењски устав, назван тако јер је донесен на Сретењској скупштини у Крагујевцу 1835. године. Био је то један од најмодернијих, најдемократскијих и најлибералнијих устава свог доба. По овом уставу прокламована је подела власти на законодавну, извршну и судску, што се и данас сматра стандардом демократије и уставности. Прокламована су права и слободе грађана, као што су: неприкосновеност личности, независност судства и право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, право на избор занимања, равноправност грађана, без обзира на веру и националност и друго. Уставом су укинути и феудални односи. Међутим, под притиском великих феудалних сила (Турске, Русије и Аустрије) већ након шест недеља Сретењски устав је суспендован.

Сретење Господње се код хришћана слави на 40. дан од Божића. Српска православна црква овај празник слави 15. фебруара као успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу. Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на први сусрет Спаситеља са људима. Због овог догађаја с р е т а њ а  и сам дан је добио назив Сретење Господње.

*

          По народном веровању од Сретења дани почињу да буду дужи, а ноћи краће. У многим српским крајевима веровало се да се баш тог дана први пут сусрећу зима и лето. Поред назива Сретење, у народу познато и као Сретеније по сусрету два годишња доба, заступљен је и назив  Обретење по томе што се зима „обреће“, односно прелази у лето.

На тај дан у прошлости су сељаци предано трагали за знамењима која указују на дужину зиме и на време које их очекује. Понашање медведа било је једно од таквих знамења. Међутим, понегде се и понашању стоке придавао исти значај. Такође, и временске прилике на тај дан одређивале су каква ће бити година. Ведро и суво време наговештавало је ветровит крај зиме, а снег и облаци били су знак да ће преостали зимски дани бити лепи и мирни. У Банату се верује да ће, ако је на Сретење лепо и сунчано време, година бити родна.

Често се значај сусрета годишњих доба преносио и на сусрет људи. С посебним знамењем очекивао се први сусрет на тај дан. Наиме, постојало је веровање код девојака да каквог човека би ујутру првог среле, по изгледу и карактеру, за таквог би се касније удале.

Поделите вест

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on print
Share on email