Свети Сава рођен је око 1175. у Расу, као Растко ‒ најмлађи син великог жупана Стефана Немање. Био је српски принц, а затим монах, игуман манастира Студенице и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве, али и књижевник, законодавац, дипломата и први српски просветитељ. Сматра се једном од најзначајнијих личности српске историје. Српска православна црква прогласила га је за свеца, а све школе широм Републике Србије славе 27. јануар – Савиндан као школску славу.
Растко (Св. Сава) је од оца добио на управу Захумље (1190. или 1191), али је убрзо отишао на Свету гору и замонашио се, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем Немањом, који је 1196. постао Симеон, подигао манастир Хиландар 1198/99 ‒ први и једини српски манастир на Светој гори.
У Србији је након Немањине смрти дошло до рата за власт између његових синова Стефана Немањића и кнеза Вукана, који су веома узнемирили Саву. Да би измирио браћу и помогао своме народу, пренео је мошти свога оца Симеона у манастир Студеницу – његову задужбину, где је постављен за игумана истог. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи да својим сународницима приближи основне верске и световне поуке.
На Свету гору вратио се 1217. године незадовољан Стефановом политиком везивања за Рим, чврсто одлучан да реши српско црквено питање. Године 2019. Сава је убедио Васељенског патријарха Манојла I Цариградског и никејског цара да одобре аутокефалност (самосталност) српске цркве. Васељенски патријарх је именовао Саву за првог српског архиепископа. На том положају остаће до 1233. године, када га је заменио његов ученик Арсеније I Сремац.
Сава је два пута путовао у Палестину. На повратку са другог од тих ходочашћа у Свету земљу, смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову 14. јануара 1236. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Стефан Владислав I.
Савин култ у народу био је јак. У прилог томе говори и чињеница да је турски заповедник Синан-паша после устанка Срба против Османског царства наредио да се спале мошти Светог Саве на Врачару 1594. године. На месту где је била подигнута ломача сазидан је Храм Светог Саве – највећа православна богомоља код Срба.
О доприносу култури
О Савином доприносу српској култури, посебно треба истаћи да је он дао драгоцен допринос развоју писмености односно књижевности. Сава је, поред свега другог што је учинио у српској култури, писмености, образовању и књижевности свога времена, извео и прву реформу српског језика. Због тога се она назива „Савина реформа“. Како је рекао академик Павле Ивић, архиепископ Сава је био родоначелник праве и оригиналне српске књижевности „те његовој пажњи, свакако није могло измаћи питање начина писања језиком те књижевности.“ (Историја српскогнарода I,прво издање, Београд, 1981, 626) Када је реч о српској књижевности од времена првог српског аутокефалног архиепископа Саве и његовог брата, првог српског крунисаног краља, Стефана Првовенчаног, мора се апострофирати да су они били први српски књижевници, јер су припадали „ н а ј о б р а з о в а н и ј и м Е в р о п љ а н и м а с в о г а в р е м е н а.“ (Душан Т. Батаковић, Милан Ст. Протић, Никола Самарџић, Александар Фотић, Нова историја српског народа, друго издање, Београд, 2002, 23). Такође, овај умни Немањин син, дао је велики подстицај и допринос преводилаштву низа књижевних родова, али и црквених списа и правила ‒ канона, правних докумената и другог.
Сава је деловао и на плану развоја школства у својој отаџбини. Иницирао је отварање првих значајнијих школа у Срба, односно у држави Немањића. За њих је доносио књиге из Византије али и са својих путовања по Блиском истоку ‒ у Палестину и у Египат, на Синај и у Александрију. Настојао је да се што више образује младеж из редова световне и духовне властеле такозваног високог свештенства, као и нижих свештеника ‒ попова широм државе Немањића, али и монаштва у српским манастирима у његовој земљи али и ван ње.
Неизоставно треба истаћи и Савин допринос српском средњовековном праву и законодавству. Под Савиним директним надзором и по његовим упутствима урађен је први озбиљнији правни кодекс у српској држави Немањића. То је Номоканон или српски речено Законоправило, зван и Крмчија Св. Саве. Радећи на јачању правног поретка и законитости у свом „отачаству“ Сава је помагао свом брату, краљу Стефану Првовенчаном, а и његовим наследницима, својим синовцима, краљу Радославу и краљу Владиславу, да сузбијају самовољу силника и моћника односно властеле и велможа, и да од њих бране и штите обичан народ – „сироте и убоге“.
Исто тако, Сава је дао изузетан допринос и подстицај здравству у Србији, и на теоријском, научном плану али и конкретније односно на практичном плану – отварањем болница. Лично је отворио болницу у манастиру Студеници. У њој се нису лечили само повлашћени слојеви – духовна и световна властела – него и обичан народ односно припадници подређених друштвених слојева. Ради ширења здравствене културе, оспособљавања кадрова за лечење ‒ лекара, као и ширењу знања о лековима, Сава је у Хиландару и Студеници, лично организовао превођење античке медицинске литературе – дела Хипократа, Диоскорида, Галена и арапског лекара и медицинског теоретичара, међу хришћанима познатог под именом Авицена. Уз болнице Сава је, као и његов отац Стефан Немања ‒ Св. Симеон, иницирао да се отварају и уточишта, прве социјалне установе у Срба – за „сироте и убоге“. Он је, уз свога оца, први и прави зачетник, што би се данас рекло, социјалне заштите у српској држави Немaњића.
Због свог свеукупног богољубивог и човекољубивог деловања и дела, први српски архиепископ Сава је проглашен светитељем и свецем. Његов светитељски и светачки култ се неговао и негује не само у крилу Српске православне цркве него и у неким другим православним помесним црквама. Поред у Српској, његов култ и култ његовог оца Немање ‒ Св. Симеона (као и Св. кнеза Лазара) негује се нарочито у Руској православној цркви и то не само у Русији. Ти култови су некада неговани и у православним руским црвама на Аљасци (док је била у саставу Руског царства). Што се тиче култа Св. Саве он се данас негује у руском православном манастиру у Норвешкој (тамо су овај култ пренели руски монаси односно калуђери). Савин култ се са пажњом и поштовањем негује и у Бугарској православној цркви, као и у Васељенској патријаршији.
Онда и зато „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави!“
М.Цветић, историчар и музејски саветник у пензији