Ходочасници са монасима манастира Бањска испред улаза у храм

СВЕТОСАВЉЕ НА ХОДОЧАШЋУ ПО КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

У организацији поклоничке агенције СПЦ „Доброчинство“, 10 чланова удружења

„Светосавље“ Зрењанин/Петровград је походило српске светиње на Косову и Метохији, манастире Бањску, Грачаницу, Богородицу Љевишку, Свете Архангеле, Велику Хочу, Зочиште, Високе Дечане и Пећку Патријаршију.

Жеља Светосаваца је да се у години када се обележава 100 година од тешког страдања али и велике победе српског народа у Великом рату, посете и дарују света места нашег народа и његове цркве и охрабре наши сународници који су остали да живе на окупираној територији КИМ-а да остану и опстану чувајући и своју земљу и наше корене духовности.

Ходочашће је организовано од 28.-30. септембра, у периоду када је напетост на релацији Београд – Приштина кулминирала упадом специјалаца самопроглашене државе Косово и њеног председника на север Косова и Метохије и језеро Газиводе.

У атутобусу пуном путника (55 људи) било је наших људи из разних крајева (Беча, Београда, Смедерева, Опова, Новог Сада, Петровграда….), а највећем броју њих ово је било прво путовање на Косово и Метохију. Водич на овом путу нам је Јелена Милорадовић, историчар уметности са дугогодишњим искуством у овом послу. На пут идемо без било какве друге пратње.

Наш аутобус, лесковачких таблица, се појавио на административном прелазу Јариње око поднева. У аутобус је ушао службеник тзв. државе Косово који је намрштен и без иједне речи и поздрава прегледао лична документа путника и потом дао одобрење да наставимо путовање. Мрачан утисак овакве „добродошлице“ почео је да се поправља одмах по уласку на Косово и Метохију када смо дуж целог пута који прати Ибар све до Косовске Митровице, на бандерама, али и кућама и другим објектима, видели наше тробојке као доказ да овде, упркос свему, и даље живи наш народ и да је ово и наша домовина. Ипак, помисао како се осећају ти наши људи који живе на КИМ-у када пролазе овакве прелазе да би путовали по својој земљи, неминовно изазива тугу и осећај посрамљености…

Десетак километара пре Косовске Митровице скрећемо са магистралног пута Краљево – Косовска Митровица и након 4 км стижемо у Бањску. Аутобус стаје у центар маленог места испред школе „Бановић Страхиња“, а група ученика која је знатижељно посматрала искрцавање путника нас је дочекала са осмехом и нескривеном радошћу. Од овога нисмо могли имати лепшу добродошлицу.

Манастир Бањска се налази у живописном крајолику, на обали истоимене речице – десне притоке Ибра, у подножју планине Рогозне. Манастир, са црквом посвећеном Светом архиђакону Стефану, саграђен је на темељима старије цркве, између 1312. и 1316. године, као задужбина Светог краља Милутина, једног од најмоћнијих владара на Балкану тога доба, по узору на Богородичину цркву у Студеници. Златопечатном повељом Свети краљ је Бањску богато даривао, обезбедивши јој поседе на Косову и Метохији и тако је учинивши једним од најбогатијих манастира у средњевековној Србији. Свети краљ Милутин је Бањску наменио за своју гробну цркву. Након Косовске битке мошти су пренете у Трепчу, а потом, 1460. године, у Софију, у цркву Свете Недеље или Краљеву цркву где и данас почивају. Иако је било више покушаја, Бугари још увек нису дали сагласност да се мошти највећег задужбинара из лозе Немањића врате у своју отаџбину.

Ходочасници са монасима манастира Бањска испред улаза у храм

 

Са обронка на којем је сааграђен Манастир види се цело малено место и Рајска Бања у њему са базенима и санаторијумом у старом хотелу са рестораном. Да живот није у овом месту замро, сведочи и вредно монаштво Манастира које у оквиру манастирског комплекса има и мини пивару. Пријатно смо изненађени не само амбалажом већ и квалитетом пива које се производи у манастиру. Окрепљени и охрабрени оним што смо видели, по предивном дану настављамо путовање. Враћамо се поново у кањон Ибра и пратимо га путем према Косовској Митровици.

На ушћу реке Ситнице у Ибар, испред саме Косовске Митровице, на купастом брду виде се остаци древне тврђаве Звечан, која је сазидана на улазу у Ибарску клисуру и доминира долином у којој су се одавнина укрштали важни каравански путеви. Застава Србије која се вијори на остацима утврде говори на најбољи начин да смо у Србији.

Пролазимо поред Косовске Митровице и упућујемо се ка Приштини. На Косову Пољу, мимо одређене руте и протокола путовања, скрећемо на Газиместан. Спомен кулу на Газиместану, ограђену бодљикавом жицом чувају припадници косовске полиције. Нема  ни овде добродошлице, али присуство униформисаних и наоружаних службеника улива наду да ово место од изузетног значаја за нашу историју и мит на којем опстаје све ове векове наш народ, неће бити у потпуности девастирано.

Поглед са куле је нестваран. Не само да се види цело Косово поље већ и у даљини Проклетије и Шар планина. Висораван на неких 500 – 600 метара надморске висине изгледа као долина у којој се види све што може и треба да се види на КИМ-у.

Председници СВЕТОСАВЉА, садашњи Драган Видаковић и претходни Будимир Јовановић, испред спомен обележја на Газиместану

 

Након Газиместана обилазницом око Приштине стижемо у Грачаницу.

Манастир  Грачаницу је  саградио  краљ Милутин 1321.  године  и  посветио   је   Успењу Пресвете  Богородице. Манастир се  налази  у   селу Грачаница,   10 km удаљен  од Приштине, административног центра Косова и Метохије.

Манастир Грачаница је један од најзначајнијих споменика старе српске културе. Црква манастира Грачаница је грађевина са пет кубета са основом уписаног крста, те као таква припада групи првокласних архитектонских остварења свога времена.

У цркви се налазе фреске које приказују родослов династије Немањића, копија из манастира Дечана, затим лик краљице Симониде, жене краља Милутина и кћери византијског цара Андроника II. Св. Краљ Милутин и његова  супруга краљица  Симонида, византијска принцеза, приказани су у централном луку као владари којима сам Господ даје власт преко анђела који на њихове главе спуштају круне. Немањићко стабло порекла и Страшни суд су насликани у предњем делу наоса док су и ван припрате сачувани фрагменти фресака из 14. века.

На манастиру је до сада урађено више градитељских и сликарских конзерваторских радова. Овај манастир се налази на списку Унескове Светске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом „Средњовековни споменици на Косову“.

По окончаном предавању о манастиру Грачаница и његовој историји, присуствујемо вечерњој литургији. Грачаница је женски манастир и у служби учествују монахиње манстира, а водио је лично Епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски, г. Теодосије што је била ретка прилика и почаст за ходочаснике. Служба је одржана под свећама у тишини и спокоју какав само манастир може да пружи.

Манастир Грачаница након вечерње службе 28. септембра 2018. године

 

Надахнути вечерњом литургијом и молитвом, упућујемо се у Лапље село у општини Грачаница и хотел „Константин Велики“ где нам је договорен конак. На улазу у хотел нас дочекује добродошлица по старом, добром, српском обичају. Двоје младих у народној ношњи, са хлебом, сољу и чашицом домаће ракије.

Добродошлица ходочасницима „Доброчинства“ у Лапље село

 

Домаћин, власник хотела, који се одлучио да сагради хотел када је велики број њих напуштао КИМ 1999. године приуштио нам је гостопримство какво се приређује најрођенијима. Након богате трпезе, специјално за ходочаснике „Доброчинства“ приређен је мали културно уметнички програм у којем је учествовало КУД из Косова Поља са сплетом игара са КИМ-а.

КУД из Косова Поља је уприличио сплет игара са КИМ-а за ходочаснике Доброчинства

 

У суботу 29. септембра, након доручка, упућујемо се у Призрен. Возимо се новим аутопутем и после безмало 2 сата вожње, стижемо у некадашњу престоницу Цара Душана.

Призрен, некадашње римско и византијско насеље, од почетка XI века помиње се као седиште епископије. У саставу је српске државе крајем XII века, а затим непрекидно од почетка XIII (за владавине Стефана Првовенчаног) до средине XV века. Важно трговачко средиште и чвориште путева за Пећ, Косово, Тетово, Скопље и Зету, град је нарочит значај добио у време краља Милутина и царева Душана и Уроша. Под Турцима је био од 1455. до 1912. године, када је поново ушао у састав Србије.

 

У Призрену је до 1999. године живело 12 хиљада Срба. Данас у њему живи 15 торо Срба, али обновљену богословију похађа укупно 49 ученика из разних крајева Србије.

 

Богословија Св. Кирила и Методија је задужбина Симе Андрејевића Игуманова у Призрену. Прво се звала Богословско-учитељска школа и била је школа за српске учитеље и свештенике из Старе Србије. Почела је са радом 1871. године. Призренска богословија је чисто богословска школа која образује свештенике. Циљ јој је био да да што виши ниво образовања и васпитања питомаца који су се определили за свештенички позив.

У мартовском погрому 2004. године потпуно је изгорела и престала са радом, али је обновљена и поново почела да ради 2011. године.

У гостопримници Призренске богословије

 

У Призрену смо обишли и цркву Богородицу Љевишку.

Богородица Љевишка је била главна црква Призрена. Темељно ју је обновио краљ Милутин између 1306-1309. године. Саграђена је као храм са пет купола којем је додата припрата са спратом, а над њим и звоник који стреми високо изнад кућа Призрена и наглашава духовни центар у граду, који је био један од омиљених обитавалишта владара, посебно последњег Немањића. Призренска катедрала била је посвећена Богородици.

Турци су 1756. године претворили цркву у џамију и дебелим слојем малтера прекрили фреске које су поново откривене приликом истраживања и конзерваторских радова 1950- 1952. Љевишка је први споменик у којем се у Србији представљају светитељке.

Прва представа Богородице потиче са једне од свега три фреске које се датују у трећу деценију 13. века, у време када је Стефан Првовенчани обновио призренску катедралу. У јужном броду цркве налази се Богородица са Христом Младенцем, у натпису названог Хранитељем. Стога је представљен са кошаром за храну.

Ова црква као и сви остали православни храмови у Призрену су тешко пострадали у мартовском погрому 2004. године. Вредно пажње је и то што у том погрому немачки припадници КФОР-а који су били задужени за Призрен нису ништа учинили да зауставе вандале и рушитеље.

У цркви испред иконе Богородице Љевишке у Призрену

 

У Призрену смо обишли још и Саборни храм Светог Ђорђа и стару цркву Светог Ђорђа.

Саборни храм Светог Ђорђа у Призрену је катедрални храм српске православне Епархије рашко-призренске. Заједно са Владичанским двором и оближњом Старом црквом Светог Ђорђа чини комплекс око средишта епархијске управе у Призрену. Темељи храма положени су 1856. године, а изградња је довршена 1887. године, када је храм и освештан.

Током Мартовског погрома 2004. године, Саборни храм Светог Ђорђа у Призрену је тешко пострадао. Албанци су ову цркву прво запалили, а потом минирали. Након многих потешкоћа, храм је током наредних година постепено  обнављан.  У  њему  је  26. децембра 2010. године извршен свечани чин увођења у трон новоизабраног епископа рашко-призренског Теодосија. Новог владику је устоличио патријарх српски Иринеј уз саслужење четрнаест српских архијереја и преко седамдесет свештенослужитеља. Овим свечани чином наглашен је историјски значај Саборног храма Светог Ђорђа у Призрену и потврђена је његова функција катедралног епархијског храма.

Саборни храм Светог Ђорђа у Призрену

 

Стара црква Светог Ђорђа или Руновића црква једна је од 33 православне цркве у  овом граду и једна од многобројних  у Епархији рашко-призренске. Црква, изграђена је     у 15. веку, као задужбина браће Руновић из Призрена. Припада Епархији рашко- призренској Српске    православне    цркве и     представља непокретно     културно    добро као споменик културе.

Црква Светог Ђорђа – Руновића налази се у старом делу Призрена, на тргу „Шадрван“”, тачније у дворишту Саборне цркве Светог Ђорђа.

У шетњи кроз Призрен, прошли смо и поред Синан пашине џамије саграђене 1615. Године од камена донетог из порушеног храма Светих Архангела подигнутог у близини Призрена – наше наредне одреднице на овом ходочашћу.

Председници Светосавља Драган Видаковић и Будимир Јовановић испред старе цркве Светог Ђорђа у Призрену

 

Манастир Светих архангела је задужбина српског цара Душана Силног , који се налази у кањону   реке Призренске   Бистрице   недалеко   од   града Призрена у Метохији и припада рашко-призренској епархији Српске православне цркве.

Грађен је у периоду од 1343.  до 1352.  године,  на  месту  старије  цркве  у  склопу  тврђаве Вишеград као гробна црква цара Душана и сматра  се  да  је  представљао  врхунац српског сакралног градитељства.

После окончања НАТО бомбардовања СРЈ и повлачења југословенских снага  безбедности, обновљене објекте су припадници ОВК, након доласка КФОР-а, спалили и опљачкали у јуну 1999. године, што се поновило и током мартовских нереда 2004. Цео манастирски комплекс се налази под заштитом Републике Србије као споменик културе  од изузетног значаја и у њему данас живи осмочлано манастирско братство које се налази под директном заштитом немачких припадника КФОР-а.

Манастир Светих Архангела и остаци тврђаве Вишеград

 

Након обиласка Призрена упутили смо се у Велику Хочу, малу српску енклаву удаљену око 25 км од Призрена.

Велика Хоча је насељено место у општини Ораховац. Административно припада Косову и Метохији, односно Призренском управном округу. Према попису из 2011. године било је 124 становника.

Крај је традиционално богат виногорјем, захваљујући великом бројy сунчаних дана и надморској висини од 400 метара, као и благој клими, заштићен са источне и северне стране планинама, тиме и од хладних ветрова. Због тога је хочанско виногорје једно од најблагороднијих у Србији, а и чувено је ван њених граница.

У Великој Хочи смо срели доста деце и оно што нас је посебно обрадовало јесте да је Србима на КИМ-у све већи наталитет. У Грачаници смо сазнали да је у овој општини са око 25 хиљада становника прошле године рођено око 1.000 деце (отприлике колико и у Зрењанину у исто време, граду који има 5 пута више становника).

Светосавци Данило и Срђан са малим навијачем Звезде из Велике Хоче

 

У Великој Хочи смо посетили виницу домаћина Боже Петровића у чијој кући се чувају остаци првог виновода у Европи изграђеног у време Цара Душана између овог виногорја и царске престонице Призрена.

И у овој домаћинској кући смо доживели јединствено гостопримство и дочек какав доликује најрођенијима, али се и уверили колико нашем народу на КИМ-у, а нарочито његовим енклавама на југу наше покрајине значе посете наших људи из других крајева Србије.

Гостопримство у винарији Боже Петровића

 

По обиласку Велике Хоче, упутили смо се у оближњи манастир Зочиште. На путу до Зочишта, наша водитељка нас је упознала са позивом из седишта агенције из Београда у којем су затражили да хитно напустимо КИМ због погоршања безбедносне ситуације. Наиме, тог дана, је председник тзв. државе Косово са једном јединицом специјалаца под називом „Росу“ упао на север Косова и српска насеља у општини Зубин поток и провозао се чамцем по језеру Газиводе. Председник Србије је одговорио подизањем борбене готовости јединица на југу Србије и у таквим околностима, агенција је проценила да је наша безбедност угрожена и да је неопходно да се што пре вратимо у хотел „Константин Велики“ у Лапљем селу, узмемо наше ствари и напустимо КИМ. У аутобусу је завладала неверица и у први мах збуњеност. Међутим, под утиском свега виђеног, а нарочито гостопримства нашег народа и свести о томе да они и поред свега остају на својим огњиштима, сви путници, једногласно доносе одлуку да на сопствену одговорност остану на КИМ и наставе своје испланирано ходочашће.

Манастир Зочиште или Манастир Светих врача Козме  и  Дамјана,  налази  се  у  месту Зочиште, 5 km југоисточно од Ораховца и пар километара југоисточно од Велике Хоче. Село и манастир су добили име по извору лековите воде за очи.

Манастир Зочиште припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве и евидентирано је непокретно културно добро.

Манастир је саграђен у 14. веку, у време владавине Немањића, на остацима старе византијске светиње, али је његов ктитор непознат. У последњим истраживањима, на месту данашњег храма су пронађени ранохришћански надгробни споменици из 4. века, као  и  керамика  из  3.  и  4.  века.  Први  писани  помен  манастира  је   у   даровној повељи Стефана Дечанског из 1327. године. Најстарије очуване фреске у цркви, која потиче из периода оснивања, су из 14. века.

У септембру 1999. године манастирску Цркву, након доласка немачких снага КФОР, припадници ОВК су   минирали,   а   приликом   експлозије    уништене    су    многе вредне фреске, иконе и  други  предмети,  као  и   српско гробље и   околне   куће  мештана. Монаси су евакуисани у последњем тренутку.

Црква је обновљена у октобру 2004. године. За изградњу је коришћен камен старе цркве и нова је скоро идентична порушеној. Сада су црква и посед у специјалној заштићеној зони, ограђеној    бодљикавом    жицом,    коју    је    поставио КФОР.    У    манастиру    се налазе мошти светитеља Козме и Дамјана. Како у Зочишту нема више Срба, манастир најчешће посећују мештани околне Велике Хоче и Ораховца и странци, а према моштима светитеља поштовање гаје и локални, али и Албанци из других крајева, због веровања у исцељење болести, а неки од њих и због гриже савести после учествовања у рушењу манастира.

У манастиру Зочиште

 

По завршеној посети манстиру Зочиште упутили смо се у Лапље село на конак где смо и стигли у вечерњим сатима.

 

У хотелу „Константин Велики“ изненада, непосредно након нашег доласка, нестало је струје. За то време, оближња Приштина је светлела као новогодишња јелка. Запослени у хотелу су нам рекли да је то честа појава и да се не догађа случајно, али и да не траје дуго. Порука је више него јасна за преостале Србе.

Ипак, и поред свега, те вечери је у хотелу одржана свадба на којој је било око 200 званица који су очито навикли да живе у ванредним околностима и који су и на овај начин показали да је живот јачи и важнији од свега другог.

Сутрадан, у недељу 30. Септембра, устали смо рано и кренули у 6ч ујутро како би стигли на јутарњу литургију у манастир Високе Дечане.

Манастир   Високи   Дечани је   српски   средњовековни   манастир   –    задужбина  краља Стефана Дечанског и цара Душана. Градња је завршена 1335. године, а фреске су завршене око 1348. године. Манастир је посвећен Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем – Спасовдану.

Манастирска црква представља петобродну грађевину и припада рашком стилу. Манастир се налази у једној удолини поред речице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије. Мошти Светог Краља Стефана Дечанског и Свете Јелене Дечанске почивају у Манастиру. Када су Турци хтели Дечане да претворе у џамију 1692. године догодило се чудо којим су у томе спречени и које се приписује њој.

У време првог светског рата, Бугари су покушали да однесу кивот са моштима Светог Краља Стефана Дечанског, али се поново догодило чудо и колона са возилима је стала и остала у квару. Наишли су аустроугари и вратили кивот са моштима у манастирски храм.

Велико чудо представља и то што и у време НАТО бомбардовања и касније у мартовском погрому 2004. Године, када је страдала већина наших православних храмова, манастир Високи Дечани су остали нетакнути.

По речима водича у манастиру Срђана Јованова (за којег се испоставило да је наш суграђанин који је напустио Зрењанин и придружио се манастирском братству пре 10 година и сада за себе у шали каже да је „полубрат“) у време повлачења наше војске једно време (око 2 недеље) манастир је био без икакве заштите а у њега су се склонили и Срби и Албанци.

Манастир  припада Епархији  рашко-призренској Српске  православне  цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

Јутарњу литургију је служио лично игуман манастира Сава Јањић. Нама Светосавцима су остале у памћењу његове речи из проповеди у којима каже „да нас има пуно који кажемо да верујемо у бога и да смо религиозни, али да нас има мало који имамо стварно поверење у бога, и позвао нас да имамо више поверења у Њега“.

Утисак који је на нас оставио манастир Високи Дечани се тешко са било чим може поредити. За његову безбедност је задужен КФОР и италијанска јединица у њему. Италијанима можемо захвалити што су сачували и Високе Дечане и Пећку Патријаршију иако се налазе у веома непријатељском окружењу. Из Дечана је и чувена и озлоглашена породица Харадинај и у овом крају је наш народ тешко пострадао.

Светосавци у Високим Дечанима са суграђанином из Петровграда Срђаном Јовановим

 

Након Високих Дечана упутили смо се у Пећку Патријаршију нашу последњу одредницу на ходочашћу по КИМ.

Пећка патријаршија је била аутокефална црква са сједиштем  у Пећи која је постојала  од 1346. до 1463, а затим поновно од 1557. до 1766. године.

Садашња Српска православна црква представља обновљену Пећку патријаршију.

Свети Сава је 1219. године установио прву аутокефалну архиепископију у српским земљама.  То  је  била  средњовековна Српска  архиепископија,  која  се  у  историји  назива Жичком, односно Пећком или Жичко-пећком архиепископијом. Цар Стефан Душан је раширио њене границе и подигао јој углед уздигавши је 1346. године на степен патријаршије. Тада је српски архиепископ Јоаникије II проглашен за првог српског патријарха са престолом у Пећи.

За српско народно уједињење најзаслужнија је обновљена Пећка патријаршија. Уместо властеле, која је, и кад је била најбоља, ипак примарно гледала личне интересе, свештенство је било поузданији вођа. Пећкој патријаршији је било прече да култом народне прошлости и проповедањем народне и верске солидарности чува српске редове од исламизације, него да прати захукталу верску борбу на западу.

Ходочасници у порти манастира Пећке Патријаршије

 

Браћа Јовановић испред Пећке Паријаршије на родном Косову и Метохији

 

На путу од Пећи према Косовској Митровици прошли смо кроз општину Исток и место Србицу (сада Скендерај). Из околне Дренице је и оснивач тзв „Ослободилачке војске Косова“, познати терориста Адем Јашари. Уз пут смо видели подигнутих пуно спомен обележја и другим терористима из рата крајем деведесетих година. На бандерама, кућама и другим објектима виоре се албанска и америчка застава. Српских застава нема све до Косовске Митровице. Ипак, наши споменици као сведочанство трајања нашег народа и његове културе на овом простору стоје упркос свему и сада, по окончању нашег ходочашћа још смо уверенији да ће они још дуго остати као симболи борбе за слободу и опстанак нашег народа, не само на КИМ.

 

Председник СВЕТОСАВЉА Драган Видаковић

Поделите вест

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on print
Share on email