„+Часни Оци, поштовани Градоначелниче са сарадницима, драги Светосавци, ученици, студенти, професори, уважена господо,
Данас је Видовдан, Свети дан, један од највећих дана и празника српског народа. Свети Владика Николај је говорио да је Видовдан светлост а не мрак, светлост срца, ума и патриотизма. Видовдан је Отаџбина на коју нас данашњи дан упућује да мислимо. Косовска епопеја понавља и потврђује визију двеју Отаџбина, земаљске и небеске. Царство земаљско и царство небеско. Оба царства уткана једно у друго, као душа и тело.
На 634. Видовдан после Косовског боја помињемо речи мудре Исидоре Секулић: „Научи свога сина јединца да је Видовдан исто што и Крсна слава или рођендан – и то је доста“.
Тога су били свесни наши највећи умови и сви честити Срби. Зато су у ратовима за ослобођење и образовани људи и неписмени сељаци знали за шта се боре и какве светиње и вредности бране.
Његош је певао о Косовском завету, Андрић Његоша називао трагичним писцем косовске мисли.
Никола Тесла је преводио песме о Косовском боју и Краљевићу Марку. У интервјуу (The Century Magazine) из 1894. године Тесла је рекао: „Милош Обилић је најплеменитији српски јунак… У Милошу Обилићу гледамо Муција Сцеволу и Леониду, па још и нешто више од обојице“.
Видовдан је изабрани дан. О Видовдану 1389. дођосмо тамо где је све почело пре него што смо настали, на поље од чуда саздано, на Косово разпето и заветно где су Срби миленијумима у темеље себе уградили и зидали до неба стављајући свој печат и тапију за вечност, тамо где су цар Лазар и сви Срби изабрали царство небеско, без дилеме и рачунице шта смо изгубили и колико смо добили.
За Видовдан 1914. пуцњи у Сарајеву су исказали зов и вапај за слободом и правдом кроз лик сањара и слободара, витеза и борца, сужња који пева док умире и живи у вечности, безсмртног Гаврила Принципа.
Много је догађаја везаних за Видовдан за које можемо рећи да су битни, често и преломни по српски народ: Тајна конвенција из 1881. којом се уцењена Кнежевина Србија обавезала да неће закључивати уговоре са другим државама без претходног одобрења Аустроугарске, као и да ће спречавати агитацију против аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, Версајски мировни уговор из 1919., Видовдански устав из 1921., Резолуција инфорбироа из 1948., Пробој коридора 1992. године…
Видовдан и Косовски завет су трајно и дубоко урезани у историјско сећање и памћење српског народа и српску духовну вертикалу. У миленијумском временском раздобљу, идући између неба и земље, често смо били пред великим искушењима и изазовима када је требало бирати прави пут и доносити судбоносне одлуке. Колико је тај пут засниван на темељима Косовског завета, видовданских и светосавских вредности, толико је и био плодотворан, частан и достојанствен.
Посебан значај Видовдана и Косовског завета за српски народ је добро познат и онима који нам кроз историју нису били наклоњени, нарочито некима за које можемо рећи да су нам били и остали исконски непријатељи.
Зато нам се и данас, не отима само део територије и то најсветије земље, већ и источник идентитета. Покушавају да нас уче историји која се никада није десила, терају да признамо злочине које нисмо починили. Да славимо убијање и прогон свог народа, преименујемо језик и променимо писмо, да прихватимо нашу Српску православну цркву без традиционалног и канонског утемељења. На делу је истрага историје, теологије и културе. Ко год да је део државе, нације и породице није у складу с временом. Кажу да имамо превише историје, да робујемо Косовском миту. То говоре и оптужују они који мита немају, а то мало историје што имају исписано је крвљу поробљених, разорених и опљачканих држава и народа.
Лаж о „хуманитарној интервенцији“ је давно огољена, али није верификована јер клатно истине и правде које неумољиво иде ка нама, није још достигло потребну амплитуду. Велики писац, нобеловац Петер Хандке је рекао „Гади ми се људска врста због бомбардовања Србије. Они који су то учинили не припадају ни Европи, ни планети земљи“.
Нажалост, наши непријатељи су у неким временима, нарочито смутним, успевали да међу нама, односно међу нашим политичким представницима, нађу и типују онај сој људи који, не само да није био дорастао изазову времена у ком су владали, већ су пристајали из различитих разлога и интереса у многоме да извршавају налоге својих покровитеља, често потпуно супротно српским националним и државотворним интересима.
Након 20.-ог века испуњеног заблудама, преварама и лутањима у магловитој југословенској заједници у којој смо у борби за слободу своју, али и других народа које смо наивно превели у победнике, у свим ратовима изгубили огроман број становништва и своје две међународно признате српске државе, упловили смо у 21. век и 3. миленијум занети и опијени шупље-празним наративима о демократији, безалтернативном путу и људским правима. У име тих наратива, већ на првом кораку своје власти су укаљали образ Србији и Србима испоручивањем свог председника нашим џелатима, свесно превиђајући да у свакој цивилизованој држави суверен у лику краља, цара, вожда или председника државе, представља ту исту државу и народ. Да би понижење било што веће, тај сраман чин је изведен баш на наш свети дан Видовдан.
Али, сви они заборављају да ми имамо Видовдан и Косовски завет који онако испреплетани и изникли из свете земље српском крвљу натопљене, вековима нас опомињу, бдију над нама, осветаљавају нам Светосавски пут да га боље видимо и када се по некада заборавимо и загубимо у беспућу и тами, да нам укажу шта нам је чинити, куда нам је ходити. Ми знамо и они знају, да су Видовдан и Косовски завет и мит и еп и Карађорђе и Синђелић и Ћеле кула и Принцип и Колубарска битка и Солунски фронт и Јасеновац и Јадовно и Козара и Пребиловци и рат с НАТО пактом и Паштрик и Кошаре и много тога неизреченог.
Ововремени Видовдани наших дана су, поред Устава Србије, међународна резолуција 1244 и изворни Дејтонски споразум, једини валидни и легитимни документи који обавезују. Они морају бити полазиште и исходиште сваког часног и честитог Србина и грађанина Србије у свим разговорима, преговорима и договорима, споразумима потписаним и непотписаним, јер нас бране и штите од насртаја осетно мањинског дела међународне заједнице и гарантују опстанак српског народа на земљи коју је та иста међународна заједница другом обећала.
Светозар Милетић је говорио да док и један Србин постоји, он је народ. Патријарх Павле нас је подсећао да ће Косово бити српско и ако, недај Боже, све Србе протерају. А увек надахнути Матија Бећковић је са најмање речи све појаснио: „ако је њихово, зашто нам га траже?“ Што нам га више отимају све је више наше.
Драги ученици и студенти, поштовани професори и сви ми заједно са Вама, морамо увек имати на уму да припадамо народу који има и корен и стабло ка светлости окренуто и традицију и чврст темељ на ком смо вековима зидали своју кућу и огњиште на вредностима Видовдана и Косовског завета, који нас изнова инспиришу и сабирају, надахњују и обавезују на частан и достојанствен пут и живот, баш као што нас обавезују и многе жртве дате за оно што данас баштинимо. Као што рече Иван В. Лалић: „Гласови мртвих нису мртви гласови“.
Знајмо да је наше спасење у култури и учености. Чувајмо и негујмо свој језик и писмо, своју веру православну, свој идентитет. Будимо свесни и својих мана, слабости и грешака другима учињених, али и кадри да сутра будемо бољи, да и у најтежим тренуцима изнова васкрсавамо. Само тако можемо разумети и поштовати, како себе, тако и друге народе, вере и културе.
Ми имамо сучим пред Милоша. За крст часни и слободу златну!!!”
На Видовдан 2023.
Милан М. Зечар
