28. јун 2021. године
Сувише смо се дуго окретали од прошлости, као да нам је она постала неки терет или кочница за напредак, за тзв. „Бољи живот“. А понирањем у њене тајне – рађа се и расте наша вера у будућност и снага да се превазиђудавне несреће и неспоразуми.
Они који знају, знају да је традиција „лепота коју чувамо, а не ланац којим се окивамо“. Ту лепоту чувају овакви одзиви који су карике што везују прошло и будуће. Отуда се и окрећемо Видовдану.
Отуда и једна срчана захвалност нашем „Светосављу“ што до ових великих датума и великих заслужника наше историје држе на један просветитељски начин.Ови одзиви не долазе из монашког мира и тиховања, или из хладних академских кабинета, већ су у питању пословни и успешни људи, па су тиме одјеци фреквентнији и утицајнији. Важна је и лепа порука која се емитује са овог предајника: Окретање прошлости није корак уназад, већ враћање изворима који окрепљују и дају нову снагу.
Времена су, кажу, тешка и бременита. Дијагноза ова важи на општем плану. Периоди кризе не смењују се више циклично, већ прелазе у стање редовно. Либерални капитализам и светски моћници своје протоколе и процедуре намећу широм земљиног шара. Будућност нам је неизвесна поодавно, али од скора и прошлост узимају под своју контролу. У функцији новог светског поретка следује нам и ново тумачење прошлости и ненаучна ревизија историје. Фалсификују се ноторне чињенице, а ми сведочимо из прве руке како “Милосрдни анђео” постаје хуманитарна интервенција.
Дакле, прошла су времена за дремку. Време је за будне. Или, још једном, увек актуелни поклич Доситејев:
Востани Сербије !!!
Да би се савладао сав ужас савременог света, човек мора да пронађе неке своје унутрашње духовне ослонце.
Данашњи овај дан прави је тренутак када ваља подићи главу и остати упитан: „Су чим ћемо изаћ пред Милоша ?“
Видивдан остаје наш празник обавезе, задатка, празник дужности. Испит зрелости.
Велики датуми српске историје везани за Видовдан – уздижу овај датум данашњи као кључни дан наше историје. Од боја на Косову 1389. читав је низ Видовдана, све до сарајевског атентата 1914. и ових свежих, вазда понављаних злочина над Србима, из потоњих времена. Чињенице ове убедљиво саопштавају да је непријатељ пажљиво бирао,добро нишанио и снајперски погађао у жилу куцавицу, у онај суштински знак и симбол идентитета српског.
Упркос свему, свим ударима и ломовима, упркос поразима и библијском страдању у великим ратовима, овај се народ придизао и као феникс птица саопштавао да је неуништив!!!
Видовданска етика и Косовски завет јесте философија историје једног многострадалог, али херојског народа.
Реч је о Небеској Србији чији се смисао данас почесто исмева и не схвата. Небеска Србија – то је народ српски не само по хоризонтали већ и по вертикали. То је Србија како наших савременика, тако и наших предака који су нам у наслеђе предали свете завете и највеће вредности. Моралне, духовне и материјалне. Да их чувамо и увећавамо и предамо нашим нараштајима.
То је дакле Србија прошлости, садашњости и будућности.
У историји цивилизације има великих питања која остају актуелна и никада потрошена. Одговоре по најчешће време похаба и потроши, апитања остају. Једно од питања које се кандидује да остане велико упитање јесте и оно: Зашто Срби не славе неку од својих великих победа, него им је највећи национални празник дан у ком су доживели најтежи пораз?
„Видовдан, овакав како га народ опева и слави, то је празник победе једног народа над својим опаким особинама, победе над злим снагама и импулсима у себи, над онима који развлаче, разједају и разједињују, над појединачним и групним себичностима и
ускогрудостима.“ Ево, зашто је видовданска лекција и даље актуелна,јер победа, као ни пораз, никада нису коначни. Стога још и сад одјекује вапај Владике Његоша:
“ Крст носити нама је суђено
Страшне борбе с својим и с туђином.“
Како су пред нама нове генерације матураната место је право да подсетимо на стихове Милана Ракића у песми На Газиместану:
Данас нама кажу, деци овог века,
да смо недостојни историје наше,
да нас захватила западњачка река,
и да нам се душе опасности плаше !
Добра земљо моја, Лажу !!!
Догодине у Призрену !!!
У Петровграду 28.6.2021.
Милан Бјелогрлић
