Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је могуће само уз добру наставу и васпитање. Једноставно речено, да би човек могао да буде искрено посвећен своме позиву као нпр. инжињер, лекар, државник, наставник или пак свештенослужитељ, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не иде. Ми као Црква (заједница верујућих),
заједно са родитељима и ученицима, позвани смо данас да васпитавамо децу за боље сутра и њихово и наше. Ако то ми не урадимо, тј. ако не васпитамо децу у духу наше вере, онда ће она бити васпитана на другим основама. На каквим то основама Црква жели да васпита своју децу?
Црква полази од тога да је човек икона, слика Божија. Бог је створио човека по своме лику као личност, тј. као апсолутно и непоновљиво биће да би се преко њега пројављивао у свету. То је, пре свега, суштина наше вере откривене у Исусу Христу, Сину Божијем који је постао савршени човек и који је присутан у Литургијској заједници, остајући притом и Бог. Поштујући и волећи човека, поштујемо и волимо Бога. Човек и Бог су неодвојиви један од другог. Када, пак, одвојимо човека од Бога, човек постаје као изгубљено биће. С друге стране, кад одвојимо Бога од човека, онда Бог постаје само идеја, а то није довољно за истинско религијско познање Бога као вечне Личности у којој и ми постајемо вечне личности.
Дакле, први и основни циљ Верске наставе или катихизиса јесте да упути нашу децу, будуће генерације нашег народа, на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Међутим, то се не може открити код човека другим методама осим кроз заједницу љубави с њим. Када некога волимо, онда откривамо да је он за нас личност, највредније биће које се ничим не може заменити. Другим речима, само љубав према човеку открива у њему икону живога Бога, као и то да је човек највредније биће на свету.
Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као улазак у вечно постојање. Бесмртност свако биће жели, а пре свега човек који је ње једино и свестан. Без остварења овог циља није могуће остварити ни претходни циљ. Живот има смисла само онда када се сагледа из перспективе бесмртног постојања. Живот има смисла само онда ако је он заправо дар вечности. Ако човек пристане на то да је феномен живота само привременог карактера, онда неће бити никаквог добра, никаквог напретка, онда живот неће имати никаквог смисла, па стога ни човек неће имати никакву вредност. Али ми не пристајемо на то, него верујемо да живот има карактер бесмртности кроз призму постојања вечнога живота у заједници са Богом – Оцем, Сином и Светим Духом, и зато верујемо да феномен живота није привременог него је уистину бесмртног карактера. Та заједница се може остварити једино кроз веру и у Литургији као заједници са другим људима, а Христос присуствује једино у Литургији и кроз Литургију на најближи могући начин до свог другог и славног Доласка који очекујемо у будућности. Могли бисмо зато рећи и да је верска настава наша припрема за важност учешћа верника у литургијском животу. Дакле, човек може постати бесмртно биће-личност будући да му је Бог даровао слободу, и потребно је да човек ту своју слободу пројави као љубав према Богу и према другим људима. Та могућност нам се открива у Христу Богу. Програм веронауке је, дакле, увођење младог човека у личну заједницу са Богом Оцем у Христу, кроз веру и литургију, као нови начин постојања којим се задобија бесмртност-вечно постојање личности.
Након овог најбитнијег, онтолошког и теолошког сагледавања важности веронауке, потребно је да нешто кажемо и о осталим доменима важности овог предмета. Верска настава је наставни предмет у основним и средњим школама Србије који помаже у сазревању личности ученика и обогаћењу његовог духовног и друштвеног узрастања. Верска настава постоји и
да пружи учениковом сазнању велики извор информација о смислу човековог постојања, о начинима помоћу којих ученик може постати радосна и духовно богатија личност, о томе да овај свет не постоји случајно него да је дело Створитеља – Бога, о томе да је основна истина хришћанства у испуњењу љубави и у томе да је Бог – савршена Љубав и Доброта;
да помогне да ученик боље разуме друге наставне предмете. Похађајући Верску наставу ученик има прилику да боље разуме књижевност, уметност, историју, социологију и, наравно, љубав према мудрости – философију;
да заштити ученика од разних савремених искушења која сналазе многе младе људе: Верска настава чува од опасности секти, дроге, алкохолизма и aids – a. Верска настава то чини тако што помаже ученику да води примеран, узоран и моралан начин живота који ће му јасно показати да узрасте у стабилну и зрелу личност
да ученику пружи могућност да развије дар говора и елоквентности: на Верској настави се нарочито учи о начинима лепог изражавања и негује се вештина омилитике: лепо говорништво и богата елоквенција су сигурни показатељи образовања једне личности у савременом свету. Са oвим у вези, Верска настава поставља врлину љубави као најважнију компоненту људског живота: љубав је изнад свих других врлина;
Верску наставу предају за то оспособљени предавачи и наставници који се зову – вероучитељи и катихете и који су завршили Теолошки факултет или Духовну академију и као дипломирани теолози и професори Верске наставе стекли су вештину да ученику на посебан и изузетан начин пруже сазнања из области верског, културног и друштвеног живота;
О Верској настави посебно се брину два министарства : Министарство просвете и Министарство вера и дијаспоре Републике Србије. Такође, Верској настави својим деловањем помажу и Српска Православна Црква као и остале вековима присутне хришћанске цркве и верске заједнице у Републици Србији.