Драга браћо и сестре, 28. јун познат је у нашем народу као Видовдан, дан Косовске битке и пропасти српског царства. Српска православна црква тога дана прославља Светог пророка Амоса, Светог кнеза Лазара и све свете мученике и новомученике српске пострадале за веру Христову од Косовског боја до данас. На ВИДОВДАН се, по српској традицији, све види. Народно предање вели да је Милош Обилић на кнежевој вечери, ноћ уочи Косовског боја, рекао Кнезу Лазару: „Сутра је Видов дан, видеће се ко је вера, а ко невера.“–
После победе на Марици 1371. године, Турци нису одмах започели даља освајања Балкана, него су учврстивши положаје, настојали да шире свој утицај и да стварају упоришта за даље напредовање. Мада растројени и тешко погођени поразом на Марици, Срби су још увек представљали главну војну силу Балкана. Због тога су Турске припреме за напад биле дуготрајне и за њих се већ фебруара 1389. године знало у Србији. Предузимањем опсежних припрема и на српској страни, јасно се видело да предстоји велика и одлучујућа борба. Томе у прилог иде и чињеница да су на бојно поље кренула и оба владара лично, кнез Лазар и султан Мурат, са два сина, Бајазитом и Јакубом. Кнез Лазар се борио храбро, али турском налету није могао одолети. После погибије султана Мурата од руке Милоша Обилића, Бајазиту је било прече да погуби брата Јакуба, директног такмаца за владарски престо, и одмах је потом кренуо кући да би осигурао своју власт. С Лазаром је изгинуо цвет моравских јунака, земља је остала обезглављена са кнегињом Милицом на престолу, и још непунолетним Лазаревим синовима.
Народно предање је тешко осудило Вука Бранковића, иако је он и пре и после Косовске битке био противник Турака, и препоручивао је везе са Мађарима.
Погибија оба владара, дотле нечувена у историји Балкана, и чињеница да Бајазит није остао у Србији да би искористио надмоћ, изазвале су утисак да турска победа није потпуна.
Кнез Лазар је рођен око 1329. године у Прилепцу код Новог Брда, у породици Хребељановића. Био је син Прибца Хребељановића, логотета – канцелара цара Душана, који је осим Лазара имао још две кћери. Лазар се оженио Милицом, ћерком кнеза Вратка – старог Југ Богдана, потомка Немањиног сина Вукана, око 1353. године у манастиру Јошаници. Тада је добио достојанство кнеза. Кнез Лазар је изградио нову престоницу Крушевац, и низ манастирско-просветних средишта – Раваницу, Горњак, Лазарицу…Обновио је и Хиландар и био ктитор руског манастира Пантелејмона на Светој Гори, али и многих других манастира и цркава. Врлине кнеза Лазара уочио је и познати историчар Константин Јиречек, говорећи: „У свим изворима приказује се он као частан, побожан и храбар. Његове милостиње допирале су од Египта, Синаја и Јерусалима, а пре свега је био муж благ, кротак и смеран веома.“
После погибије, кнез Лазар је прво сахрањен у цркви Светог Вазнесења у Приштини, а потом је 1390. године пренет у своју задужбину Раваницу код Ћуприје. Тристо година касније, раванички монаси су у Великој сеоби Срба пренели његове мошти прво у Сентандреју, а након седам година у Врдник, у манастир Нову (Сремску) Раваницу. За време Другог светског рата 1942. године, положен је у Београдску Саборну цркву. Шест векова после Косовске битке 1989. године, свети кнез Лазар је поново враћен у Раваницу, где и данас нетрулежно почива и пружа утеху и исцељења свима онима који му се молитвом обраћају.
Блаженопочивши Патријарх српски Павле каже: „Несумњиво је да међу Косовским и доцнијим борцима није био свет само кнез Лазар, него их је било више, мада им имена ми не знамо, али Бог их све зна. Још је било више оних који ту духовну висину нису били достигли.
Они су имали вере и интересовања за Царство небеско, али им је брига за царство земаљско и корист од слободе златне била у првом плану. Крст часни за њих је био првенствено симбол борбе за слободу спољашњу, и она добра која је она осигуравала – политичко и социјално устројство, домет културе, књижевности, права, и то им је било најпрече. „Шта вреди човеку да сав свет задобије, а душу своју изгуби. Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, и све ово додаће вам се.“
Црква не сматра да је Лазар свет и мученик само зато што је био вођа хришћана против нехришћана, и борац за слободу против завојевача, него зато што је он свети став имао и пре борбе која је његову светост и живот само запечатила. Лазарево опредељење за Царство Божије сигурно није било израз неке његове романтичне свести, занесености бојем или психолошке жеље да се у огњу последње битке искупи безвредни живот, него је било најприроднија последица његовог дотадашњег живота, у коме је то исто Царство и опредељење за њега имало пресудну важност.
Видовдан је као празник Српска православна црква први пут унела у свој календар тек 1892. године. На Видовдан 1919. године потписан је и Версајски споразум којим је окончан Први светски рат, док је 1921. године краљ Александар Први Карађорђевић донео Видовдански устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а 1948. године на Видовдан је донета Резолуција Информбироа којом се Титова Југославија разишла са Стаљиновим Совјетским савезом.
Свети архијерејски сабор СПЦ је 1961. године установио празник посвећен Светим српским мученицима пострадалим за веру Христову, од времена Светог великомученика Кнеза Лазара до данас, док се од 1969. године, прославља и успомена свих новомученика српских, њих 7.000, и пева им се посебна служба, коју је саставио Свети Владика Николај. Сва њихова имена зна само Господ Исус Христос, кога су својим мучеништвом они прославили. Тај празник се прославља заједно са Видовданом. У ред новомученика српских уписани су и сви они који су пострадали за отачаство у борби против шиптарских и албанских терориста, и у агресији НАТО-а 1998/1999. године. Својом жртвом они су нас трајно задужили. „Јунаци отаџбине“, у којој се налазе биографије и фотографије преко 1000 погинулих и несталих припадника Војске СЦГ и МУП-а Републике Србије, од 10. фебруара 1998. до окончања агресије НАТО-а на нашу земљу, и списак њихових имена са молбом да се у црквама и манастирима помињу на Литургијама у одређене дане.
Распето Косово и данас итекако осећа и доживљава ране од клинова злих, из којих у потоцима свете крви израњају и узносе се осећајући Голготску стварност вере у сили крста, победи над смрћу и немању страха од гроба у сили васкрсења, живи светитељи Христови народа српског, многострадалници, светосавци.
Протојереј др Нинослав Качарић
Парох при храму Ваведења Пресвете Богородице у Зрењанину/Петровграду